POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD IZ RELIGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ RELIGIJE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Magija, mitologija i religija

Mit je najstarija forma, u kojoj antički narodni duh sagledava svet i božanske stvari. Njemu se istina... ostvaruje u slici, kao simbol, kao misaona slika, a njegova opažanja su se prikazivala u pričama o dogadjajima i doživljajima bogova, a ove slike, ove priče nazivamo mitom. Mit sadrži istinu u formi lepote: mit je poezija, najstarija i najuzvišenija poezija naroda. Ona je istovremeno i istina i pesništvo; istina se nalazi u njegovom sadržaju, a poezija i poetsko u njegovoj formi.
Mitovi su dugo vremena obavljali primarnu funkciju: bili su temelj vere, ali i to je od značaja, ove misaone slike u kojima se mit pokazuje nisu stvarne, već imaginarne, u njima je poezija višestruko sudelovala.
Mitologija, kao nauka o mitovima, omogućava nam da shvatimo činjenicu kako u religijskim predstavama naroda leži duhovna istina. Mi smo tek danas u stanju da razumemo, da su, iako sa gledišta savremene nauke, mitske slike i istine koje su zaodenute poetskom magmom u osnovi varljive, svojedobno te istine mitske predstave bile smatrane kao stvarne i istinite. „Drevni čovek“ je u tim izmaštanim slikama, snabdevši ih mislima i osećanjima, video stvarna bića.
Ukratko, mitologija jednog naroda je na takav način srasla s njegovim životom i bivstvom da je mogla jedino iz njega samog proizići.
Magiju smo skloni da dovodimo u vezu s tradicionalnim plemenskim, preindustrijskim i premodernim društvima. Modernim društvima obično se smatraju ona u kojima naučna i tehnološka racionalnost u toj meri preovladjuje da u njima više nema prostora za magijsku misao i praksu.
S druge strane, nije bez osnove tvrdnja da se moderna društva nikad nisu oslobodila magije. Ona opstaju u vidu predrasuda, proricanja poput pravljenja horoskopa, pribegavanja alternatinim načinima lečenja itd. Neki smatraju da je u savremenim kulturama veoma povećanu interesovanje za holističku i alternativnu medicinu, paranormalne pojave i uspon Novog doba i neopaganizma doprinose masovnom oživljavanju magije.
Ali magijska verovanja i praksa, iako njihovo postojanje ni u kom slučaju nije ograničeno na „primitivne“ ili plemenske zajednice, najdetaljnije proučavaju uglavnom antropolozi koji rade upravo u takvim zajednicama.
Kad se pogleda kroz istoriju magije, ljudi sa Zapada prvi put uočili i opisali magijsku praksu plemenskih naroda, ona im se činila veoma iracionalnom. Njihova prva reakcija na zanimljiva, zbunjujuća pa i naizgled čudna verovanja i postupke plemenskih naroda, koje su opisivali istraživači, misionari, doseljenici ili kolonijalni upravitelji, bila je da ih jednostavno smatraju primitivizmom i divljaštvom. Čak i kad se počelo sa ozbiljnim proučavanjem te prakse, postojala je sklonost da se ona smatra izrazom primitivnog stanja ljudske misli, proizvodom primitivnog mentaliteta i načinom razmišljanja. Nešto kasnije, na osnovu posmatranja došlo se do zaključka da su logičko razmišljanje i proces rasudjivanja tih ljudi isti kao naši. Pokazalo se da oni raspolažu veoma velikim, detaljnim i razvijenim praktičnim znanjem o sredini u kojoj žive i kako da u njoj opstanu.
Religija je pojava s kojim se čovek susreo veoma davno. Pa, i danas, nakon više milenija, kao individualna i društvena pojava, kao segment individualne i „društvene svesti“, religija je pojava koja ne gubi na značaju i aktuelnosti. Zato se postavlja razumljivo pitanje: šta je religija?
Za većinu osoba religija je organizacioni sastav verovanja i bogosluženja koje stavljaju Boga u središte. Za neke druge pak religija označava verovanje u veći broj bogova a postoje i osobe koje ne poseduju neku tradicionalnu veru ili religiju već praktikuju neku vrstu verovanja na svoj osobeni način, nevezano od organiziranih religija. Ipak većina zemaljskog stanovništva veruje da je nekakva vrhovna sila uticala na stvaranje sveta i da ima bar donekle uticaj i na život pojedinaca. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno učenje koje se odnosi na svrhu i poreklo svega postojećeg.
U današnje vreme religija je sistematizovana na primitivne religije: animizam i supernaturalizam te svetske religije: teizmi i sastavi apstraktnih verovanja (taoizam, budizam). Organizacije koje se javljaju unutar religije su: crkva, sekte, denominacija i kult.
Neki mogu smatrati da je verovanje u magijsku moć nešto sasvim različito od religije i da je bliže predrasudi. Time se postalja pitanje širine domena sociologije religije, što se svodi na potrebu preciznog odredjivanja šta je „religija“. to nije lako i na raspolaganju su nam brojne definicije koje se medjusobno veoma razlikuju.
U velikom delu savremenog razvijenog sveta „religija“ ne može više da se izjednačava s poznatim vladajućim crkvama i oblicima veroispovesti, već se javlja u mnogo različitih vidova
koji zamagljuju granice izmedju religije i nereligije. „New Age“, verovanje u leteće tanjire, radikalni pokreti za zaštitu ljudskih potencijala, holističke terapije – sve su to primeri rastuće raznolikosti religijskih verovanja koja su po karakteru sasvim različita od organizovane i ekskluzivne religioznosti crkve, verispovesti i sekte. Neki tvrde da su čak i sport, telesne vežbe i vodjenje računa o načinu ishrane po svojoj prirodi u biti religijski ili bar da sadrže elemente duhovnosti koji su veoma srodni religiji. Nastojanja da se obuhvati celikupna ta raznovrsnost i složenost dovela su do nastanka brojnih naziva – nevidljiva religija, implicitna religija, surogatna religija, kvazireligija, svetovna religija i drugih.
Ukratko, pitanje gde su granice religije i stoga pitanje njene definicije, posebno je značajno za današnju sociologiju religije.

2. Pojam mita

Mit predstavlja priče nastale u raznim kulturnim područjima širom sveta koje govore o poreklu i nastanku čoveka, naroda, i drugih živih bića, te bogova i heroja kulture, kao i nastanka civilizacije i celokupnog svemira. Reč „mit“ potiče od grčke reči „mythos“, što znači „reč“, „priča“, „kazivanje“ ili „predanje“. Mit može da govori o nadnaravnim bićima, precima ili junacima koji služe kao praiskonski tipovi i obrasci ponašanja u primitivnom gledanju na svet.
U izvesnom smislu, mit se može shvatiti kao „slikovita fantastična priča o shvatanju sveta, o stvaraocu i kosmosu“ koja „izražava odredjenu strukturu vrednosti koja izrasta iz fanatiziranja koje proizilazi iz osećanja i želja“. Dakle, u prethodnom smislu mit se shvata i odredjuje kao laž, fantaziranje, „kolektivni san“ ili izmišljotina i tako se suprostavlja naučnoj misli za koju se smatra da je istinita.
Istraživači mita ističu da u primitivnoj kulturi mit vrši bitnu funkciju: on izražava, pojačava i ozakonjuje verovanje: on čuva i nameće moral; on garantuje delotvornost rituala i sadrži praktična iskustva.
Mitovi, priče o bogovima i njihovoj istoriji nisu samo stvar grčke mitologije, već i prirodni narodni od svojih davnih početaka poseduju svoje mitove s elementima totemizma i magije. Mnoge magijske radnje propraćene su pričanjem mitova. Kultovi i simboli neretko se interpretiraju kratkim mitovima. Postoje i mitovi o prirodi koji pokušavaju objasniti prirodne pojave, pri čemu su oni često povezani s vračarskim činima. Mitovima se nastoji pospešiti rast biljaka, a i ritualne priče imaju to isto za cilj. Mitovima se želi objasniti i prošlost i budućnost, izgled svijeta, struktura kosmosa. Poseban predmet mitskih priča je i čovek, njegova prošlost i njegova budućnost, kao i njegov zagrobni život. Postoje mitovi o nastanku kulture, kao i socijalni i politički mitovi, mitovi o nastanku naroda, plemena, roda, obitelji, braka, rata. Mitovi kao pokušaj razumevanja i objašnjavanja stvarnosti često poseduju svoju logičnost, ali se ponekad čine i kao besmislene priče. Pri tome su mitovi primitivnih, tj. prirodnih naroda neretko pomešani s elementima iz mitova velikih religija.
U najopštijem smislu mit je sveta priča koja govori o događajima vezanim za delovanje božanskih ili polubožanskih bića, u vremenu koje je neodređeno, ali koje se shvata kao nešto što postoji izvan običnog ljudskog iskustva. Mit se razlikuje od svih ostalih sličnih priča po tome što se smatra vrhovnim autoritetom u određenom društvu i u tom pogledu se može smatrati važnim elementom religije. Mitološka naracija, kao i svaki religijski simbolizam, ne opravdava se, niti se preispituje njena verodostojsnost. Svaki mit se predstavlja ali i doživljava kao faktički opis, bez obzira na to koliko su ispričani događaji u neskladu sa prirodnim zakonom, ili običnim iskustvom. U tom smislu je mit “prava realnost” u odnosu na varljivo svakodnevno iskustvo koje se opravdava i dobija smisao onda kada se oslanja ili ugleda na mit. Ovo primarno, religijsko značenje ostaje važeće i kada mit izražava ili potpomaže ideološko ubedjenje, kada postane element sekularne religiozne vere. Zato je mit «sveta priča» za razliku od drugih priča, istih po strukturi, motivima i sižeu, ali lišenih društvenog autoriteta koji ima mit. Samim tim, on ima i posebnu emotivnu snagu i mobilizatorsku moć i stoga ima neospornu ulogu u svakom religijskom verovanju i društvenoj zajednici gde služi kao čvrst oslonac i sredstvo potvrdjivanja kohezije. Zbog toga je Kasirer ustanovio da ne određuje istorija mitologiju jednog naroda, već je obrnuto, te da je zbog toga često mitologija «sudbina» jednog naroda, jer on nema slobodu da izabere mit - on je nužnost.
Najstarije mitske priče prethode pojavi pisanja i sadrže usmenu istoriju koja se prenosila sa pripovedača na pripovedača, generacije na generaciju, ponekad milenijumima. Pažljivo čuvana kao sveto nasleđe kulturnog identiteta posredstvom raznovrsnih mnemotehnika: ulepšavanjem opštih situacija i fraza u obliku repetitivnih formula, muzičkom kadencom, ritmom, plesom, a u mnogim kulturama slikarskim ili drugim sličnim tehnikama. Što se činilo doslovnim prenosom, jedinim mogućim istinitim pripovedanjem, neminovno je, u nedostatku pisanih zapisa, bila samo jedna verzija priče koja se neprekidno razvijala, menjajući se da bi održavala korak sa novijim interesovanjima slušalaca i asimilirala događaje, interese, senzibilitet kasnijeg društvenog trenutka. Tako usmena tradicija u stvari inkorporiše elemente jezika i istorijskih dogadjaja različite starosti i nudi arheološki zapis o osećanjima ljudi za svoje korene i kulturni identitet, njihov religijski, psihološki i društveni razvoj. Te priče su izdržale vremensku proveru, odbacujući elemente od marginalnog značaja, čuvajući dublja, manje svesna značenja.

2.1.Uzroci nastanka i funkcije mita

Smatra se, da je jedan od osnovnih i značajnih uzroka nastanka mitova potreba za saznavanjem složenih prirodnih i društvenih pojava.
Sudbina mita u našoj judeo-htrišćanskoj civilizaciji nastaloj na tradiciji antičke, grčke i rimske kulture, bila je promenljiva. Mit je živeo u epu, u drami i pozorištu, bio je osnova religije i inspiracija likovnih umetnika, on je zaokruživao celinu jedne kulture čije se poreklo nalazilo u «najlepšim pričama koje je čovek ikada ispričao». Međutim, racionalistička filozofska misao postavila je pitanje istinitosti mita, preispitivala ga, diskreditovala, ali nikada sasvim, jer je on u umetnosti Zapada živeo i živi do danas. Ali, izgubio je smisao «istinite povesti», svete priče i religijskog verovanja, postao najpre predmet razorne kritike (naročito kod sofista), a kasnije predmet tumačenja koje je težilo da otkrije značenja mita dostupno i sistematizovano prema zahtevima racionalne misli.
Antički mit, obnovljen u umetnosti, bio je znak prekida sa dogmatikom srednjevekovlja, ali mnogo više od toga - put ka otkrivanju realnosti koja od tada dobija dignitet umetničkog predmeta. Istovremeno u književnosti, antički mit, to jest njegovi motivi i sižei pretvaraju se u retorička pravila poezije, dok dramski potencijal i snagu agonske mitske naracije koristi klasicizam da bi obnovio tragediju, prilagođavajući je potrebama apsolutnih monarhija.
Rani srednji vek je, opet, u autohtonim kulturama naseljenih naroda živeo u stanju karakterističnom za rana agrarna društva, gde je mit bio realnost i autoritet prvog reda. To su bili drugi mitovi, drugih etničkih grupa, ali su u mnogim elementima ponavljali poznate motive i sižee uklopljene u poznatu strukturu mitskog govora. Hrišćanstvo je srednjovekovni mit svim sredstvima demonizovalo kao što je činilo i sa antičkim mitom u vremenima svog osnivanja.
Sudbina osnovnog hrišćanskog eshatološkog mita bila je različita tokom dve hiljade godina duge istorije, tako što su naboj i mitsku energiju dobijali u momentima kriza, naročito u milenarnim pokretima, ali i u delima mnogih renesansnih i kasnijih pesnika, filozofa i mislilaca koji su ideju o nebeskom carstvu na zemlji inkorporirali u ideju istorijskog razvoja.
Treba napomenuti da mitovi imaju i odredjene funkcije. U tom smislu se ističe da tradicionalna mitologija ispunjava četiri funkcije:

1. metafizičku ili mističku (to jeste funkciju uskladjivanja čovekove svesti sa uslovima života),
2. kosmičku funkciju (to jeste funkciju oblikovanja i uspostavljanja odredjene slike sveta),
3. sociološku funkciju (funkciju vrednovanja i očuvanja društvenog poretka),
4. psihološku funkciju (koja se sastoji u potrebi uskladjivanja individualnih htenja sa idealima društva i time otklanjanja napetosti u čoveku).

Postoji još nekoliko funkcija mita:

1) Regulativna funkcija mita. Mit obavlja tzv. kontrolnu funkciju u životu. On je regulator egzistencije i ponašanja, ishrane i seksualnog života: doprinosi učvršćivanju normi koje su obavezne u odredjenoj kulturi; mit je povezan sa moralom, te je neka vrsta brane protiv uticaja koji dolaze iz svakodnevnog života, i kao takav on je suprotnost svetovnom postojanju čoveka. Mit štiti od banalnosti svakodnevija i „haosa“ života (Elijade).
2) Delotvorna funkcija. Mit pokreće čoveka na aktivnost, ali i na celokupnu duševnost čoveka, dakle i na oblast nesvesnog. Zbog te osobenosti mit usmerava čovekovo ponašanje i javlja se kao psihički stabilizator koji ublažava posledice frustracije ili ih bar predupredjuje. Mit je vrsta psihičke odbrane „ličnosti i društva“. On često predstavlja „inspiraciju za delovanje ili pokretačku snagu nekih akcija, ekvivalent delovanja“. (Mruz)
3) Trancendentna i utopiska funkcija mita. Mit oslobadja čoveka vezanosti za životno okruženje u kojem oseća teskobu i neugodnost, udare sudbine i prirodnih sila. Mit se odlikuje projekcijom svojevrsnog oblika vremena i prostora. On briše razliku izmedju realnog i nerealnog svetovnog i sakralnog, duhovnog i materijalnog. Iako je mit, po osnovnom odredjenju, suštinski fiksiran za prošlost i tradiciju i kao takav kočnica društvenih promena, katkada upravo mit može provocirati progres, biti inspiracija revolucionarnim promenama, sredstvo svladavanja otpora radi bržih društvenih promena. (Bloh)
4) Sinkretička funkcija mita. Mit objedinjuje razdeljene ekstreme, polove apsolutnog i konačnog, umnog i čulnog, razum i volju. Na pitanje: u čemu je snaga mita i mitskog mišljenja, Leh Mruz odgovara da je mit „bekstvo od materijalizovane... i izvanracionalne sfere“. Sve „dok bude postojala potreba za ljubavlju, dobrom, pravdom, idejom, delovanjem, vlašću, ambicijom, postojaće pretpostavke mitskog mišljenja. Mitsko mišljenje je mišljenje idejom, to je težnja, način izjašnjavljanja, mogućnost pronalaženja samog sebe. Podleganje mitu, težnja da se on učini relnim jeste isovremeno težnja ka približavanju idelnom uzoru“. Kasirer smatra da je mnogo pre no što je svet počeo da postoji za našu svest kao celina empirijskih stvari on je za tu „ranu svest“ postojao kao celina mitskih snaga i dejstva.
5) Estetska i simbolička funkcija. Mit omogućava pojavljivanje Opšteg, Nedostižnog u čulnim slikama. Prema Meletinskom mitovima je svojstveno „otelovljenje opštih predstava u čulno konkretnoj formi, tj. ista ona predstavnost koja je svojstvena umetnosti i koju je ova u izvesnoj meri nasledila od mitologije“ (Meletinski). Prema ovom stavu izmedju mita i umetnosti kao da ne postoji nikakva razlika. Meletinski zapaža da je umetnička forma nasledila od mita i konkretno čulan način uopštavanja, i sam sinkretizam. (Šeling)
6) Inkorporativna funkcija mita. Mit kao element strukture, kao deo ili fragment, može naći mesta u najrazličitijim formama kulture, uključujući tu i umetnost. Mitovi, kako ih Meletinski vidi, nisu nekakav „naivni prednaučni način objašnjavanja nepovezanih prirodnih sila“, već su mitovi usko povezani s „magijom i obredom i funkcionišu kao sredstvo održavanja prirodnog i socijalnog poretka i socijalne kontrole“. Razume se, mitsko mišljenje nosi u sebi izvesnu „logičku i psihičku osobenost“, no, mitotvorstvo kao najstarija kulturna forma jeste naročit „simbolički jezik“, za koji je karakteristično da nastaje kao rezultat rada mašte, te se njegovi oblici nalaze na ranim, ali i kasnijim razvojem istorije. Mit je nesumljivo „totalan i dominantan način mišljenja svojstven arhaičnim kulturama, ali se kao neki „nivo“ i „fragment“ može nalaziti u najrazličitijim kulturama, naročito u književnosti i umetnosti“. Njegova sveprisutnost govori, dakle, o toj inkorporativnoj, otelovljujućoj funkciji u brojnim formama kulture.
7) Kultna funkcija mita. Mit je svagda povezan sa religijskim, sa verovanjem u nadmoć bića o kome se pripoveda u mitu. Znatan broj istraživača smatra odnos mita i kulta fundamentalnim i čak primernijim od odnosa mita i logosa ili mita i umetnosti. Za Karla Alberta „kult, mit i metafizika u životu religije obrazuju jedinstvo“, pa se „mitska i kultna misao utkivaju u metafiziku“. Polazeći od raširenog mišljenja da je svaka religijska delatnost „kultna delatnost“, Albert veruje da se kultna aktivnost nalazi i u brojnim drugim formama. Ipak, u jezgru religijskog kulta nalazi se jedan isti smisao: „ponovno uspostavljanje izgubljene životne zajednice izmedju ljudi i božanstva“, bez obzira na to da li je reč o politeizmu ili monoteizmu. U osnovi „kult pretpostavlja verovanje u egzistenciju božanstva ili bogova“. Za Ota je suština kulta „uzvisivanju čoveka u božanskom“, u ponovnom uspostavljanju veze, u identifikaciji sa Bogom, koju posreduje prinošenje žrtve kao bitna sastvnica kulta.

2.2. Mit i religija

Mit se rađa u samom srcu religije ali se u njoj ne iscrpljuje. Religija bez mita ne može, ali mit bez religije može. On je nastao na samim izvorima, na početku života čoveka kao kulturnog bića, ali se još uvek vode diskusije o tome da li mit prethodi ritualu, ili ritual mitu, da li su nužno međusobno povezani i na koji način jedan drugog podstiču.
Odnos mita i religije je veoma složen, naročito kada se mit ne tumači isključivo u njegovom izvornom religijskom ambijentu , “paganizmu” i plemenskim religijama, već se prati njegov razvoj u složenim religijskim sistemima, univerzalnim religijama i religijama knjige
Paganizam, izvorna religioznost mitske svesti, karakterističan je pre svega po tome što uspostavlja i održava jedinstvo između različitih domena života, istovremeno opterećen mišlju da ih mora čvrsto logički razdvojiti, da bi ih ritualno i u mitskoj naraciji spojio. Imanentizam paganizma se ogleda u spajanju života kosmosa i čoveka, društva i božanskog poretka, sila prirode i bogova kao utemeljivača ali i aktivnih učesnika, pa i »sapatnika« u ljudskim stvarima. Veza čovekovog sveta sa celokupnim kosmosom uspostavlja bliske, transparentne odnose među prirodnim, društvenim i čovekovim svetom obezbeđujući prisustvo »svetog« u običnim ljudskim stvarima. To je imao u vidu Mark Ože kada je paganizam »nazvao političkom religijom«.
Ipak, antimitologizam je karakteristika religija koje svoje korene vuku iz judaizma, ili tačnije «to je mitologija kojom započinje demitologizacija», kako to lepo formuliše Meletinski. Novi Zavet omalovažava mitove, opisujući ih kao "bezbožne" i "smešne". Međutim božansko trojstvo, motiv vaskrsenja Hrista, kao i kasniji «panteon» svetaca pokazuje žilavost mita u odnosu na dogmatski otklon od njega i vitalnost paganskog nasleđa nasuprot ideološkom usmeravanju, «osvešćivanju» i pokrštavanju koje je hrišćanstvo vekovima preduzimalo.
Druge tradicije sa svetim spisima su mnogo tolerantnije prema mitu, na primer Hinduizam i Budizam. Sveta Hindu tradicija uzajamno prepliće vedske, indoevropske i druge, lokalne mitološke tradicije i istovremeno je obeležena «nezadrživom demonskom fantastikom», ali i relativno «bledim» božanskim likovima. Indijski mitski kosmos je spiritualniji, manje telesan, sa snažnim filozofskim nabojem. Tako Bhagavadgita prikazuje kontrast između onoga ko vidi Beskonačnost u okviru običnog, konačnog sveta i onoga ko samo vidi raznovrsnost pojava. Ipak, ovo asketsko i apstraktno viđenje nikako ne isključuje bogatu i neobično raznovrsnu mitologiju posebno razvijenu u indijskom religijskom vajarstvu, koje reflektuje religijsku složenost indijskog društva. Opravdanje za koegzistenciju ideala jedinstva uz pluralističku realnost je pronađeno u Rigved - i, gde je napisano da, iako je Bog Jedan, mudraci mu daju mnoga imena.
Budizam, takođe, nalazi mesta za bujnu mitologiju, kao i za prostije istine svete doktrine. Budizam prihvata, ne samo Budina učenja o potrazi za putem Prosvećenja i Nirvane, već i egzotične mitske likove Jamantake - koji nosi ogrlicu od lobanja i debelog boga bogatstva - Jambalu.

2.3. Klasifikacija mitova

Teoretičari koji se bave istraživanjem mita nastoje da ukažu na postojanje različitih vrsta mitova, i u tom pogledu izlažu izvesnu tipologiju i klastfikaciju mitova i ističu njihovu funkciju.
Prema nekim teoretičarima mit možemo podeliti na:

1) prirodne (odnose se na odredjena “objašnjenja” prirodnih pojava)
2) društvene mitove (odnose se na “objašnjenja” društvenih pojava)

Postoji i podjela mitova na:
-teogoniski mitovi, koji objašnjavaju nastanak božanstva i svijeta;
-kosmogoniski mitovi, koji pokušavaju da odgovore i objasne kako bi svijet trebao da živi
-antropološki mitovi, koji govore o nastanku i razvoju čovjeka;
-eshatoloski mitovi, koji se bave pitanjem futurističke projekcije i kraja čovjeka i svijeta

Prema sledećoj klasifikaciji mitovi se mogu podeliti na:
-pripovedački mitovi, koji imaju funkciju da zabave;
-aperativni mitovi, koji daju praktična uptstva za život;
-eksplanatorni mitovi, koji imaju za cilj objašnjenje i tumačenje nečega

Neki teoretičari ukazuju na razlike izmedju:
-političkih i
-religijskih mitova.

Za religijske mitove je karakteristično da su eshatogizirani, da je za njih nadprirodnost primarna, da je njihova osnovna supstanca i sadržaj Bog i čovek. Suprotno religijskim mitovima, političkim mitovima ne pripada uloga i značaj nadprirodnih i onostranih, ne hiperstrofiraju ulogu i značaj onostranih epiteta, jer za svoj duhovni sadržaj imaju čoveka. Mada se pravi izvesna razlika izmedju političkih i religijskih mitova, ipak politički mitovi mogu da dobiju svojevrsnu teološku nijansu i teologizirano značenje. Politički mit može da koristi teodiciju kao metod pretvaranja činjenice u vrednost, a to znači da odredjenoj ideji moze da da naročiti, bitni i značajni smisao čime se ta ideja i pretvara u činjenicu. U tom smislu mit ne predstavlja samo priču koja se priča, već i stvarnost koja se doživljava, odnosno postaje oblik razmišljanja koji prevazilazi razmišljanja utoliko što hoće da dovede do istine koju objavljuje.

2.4. Politički mit

Politički mit se odredjuje kao vrtsa mitskih priča koje se odnose na zajedničke uslove života ljudi, na stvaranje, održavanje i promenu poretka i na unutrašnju ravnotežu i moralnu koheziju u društvu. Politički mitovi predstavljaju osnovu vrednovanja ljudi o njihovom društvenom poretku i političkim odnosima u njemu i u državi, o političkom autoritetu, vodjstvu, hijararhiji, moći i vladanju, poštovanju poretka, jednakosti i nejednakosti. Politički mit je vrednosno, iracionalno zasnovana kolektivna predstava o željenom društvenom stanju.
Istorija ljudskog društva je istoveremeno i istorija stvaranja i razvijanja različitih političkih mitova. Treba se prisetiti:
• hrišćanskog mita o postanku sveta i „nebeskom carstvu“, mita koji je poslužio legitimizaciji odredjenih političkih poredaka;
• prosvetiteljskog mita o širenju razuma;
• romantičnog mita odnosa čoveka i prirode, čak i onda kada je provodjen genocid konkvistadora;
• fašističkog mita o „nacionalnoj harmoniji“;
• nacističkog mita o „arijevstvu“;
• staljinističkog mita o „harmoničnom“, „skladnom“ i „beskonfliktnom“ socijalističkom društvu;
• mita o „državi blagostanja“ koji je sadržavao stavove o društvu visokog stepena privrednog razvoja koji može zadovoljiti potrebe svih ljudi, obezbediti visok stepen zaposlenosti, razviti sistem socijalnih službi i nivo društvenog standarda, unaprediti gradjanska prava i slobode
, i slično.


3. Pojam magije

Reč “magija” potiče od grčke reči “mageia” što znači “čarolija”. Najčešće definicije, magiju (“čaranje”, “vračanje”) dovode u vezu sa verovanjem u sopstvene moći i veštinom koja obuhvata odredjene radnje s ciljem uticaja na prirodne sile. Uzmimo na primer dve definicije:

1) pod magijom se podrazumeva veština koja nastoji da proizvodi posledice suprotne prirodnim zakonima i to upotrebom izvesnih tehnika;
2) magija je skup tajanstvenih radnji pomoću kojih, onaj koji ih vrši, želi uticati na prirodni kauzalitet prema svojoj želji.

Magija je umeće upravljanja energijom čija snaga proizlazi iz dubine ljudske duše. Nesvesno skrivena je u svakome i ispod površine skriva mnoge mogućnosti i potencijale, čekajući da se izvuče na površinu da bi ostvarila postavljeni joj cilj.
Magija je umjetnost, sposobnost prepoznavanja unutrašnje snage i fokusiranja energije sa određenim ciljem. Svaki magični čin, ritual, je komunikacija sa višom svesti (Bogom, Božicom ili drugim božanstvima,).
Magija zadire iza granica prirodnog sveta i prelazi uzrok i rezultat. Rezultat u magiji ne može se tačno predvideti, a isti magijski rituali ne daju uvek jednak rezultat. On varira od pojedinca do pojedinca ovisno o unutrašnjoj snazi i sposobnosti upravljanja energijom. Magija poput reke uvek traži najbliži put prema moru. Kada je želja definirana i ritual izveden, magija traži najbliži put k ostvarenju želje. Magija otvara mnoge mogućnosti, a vešt praktikant magije (nazivan veštica ili mag), prepoznaje ih i koristi kao najbolja rešenja, jer će u protivnom ona biti izgubljena. Ako poželite jesti jabuku, magija će vam staviti jabuku u ruku, ali gristi je morate sami.
Ako na putu do željenog rezultata postoje prepreke, magija pomaže da se prepreke prevazidju, makar se činile nepremostive. Ako su potrebni izvanredni, spektakularni rezultati, magija je spektakularna
Jedan od aspekata magije je da je ona nevezana, neograničena vremenom. Magijski rezultat može nastupiti i prije izvedbe rituala. Ovo može zvučati kao fantastična stvar onima koji magiju još nisu iskusili, međutim nije potrebno razumeti kako magija deluje da bi se mogla prakticirati. U mnogim kulturama magiju svakodnevno prakticiraju obični, jednostavni često i neuki ljudi, da bi uz njezinu pomoć mogli savladati svakodnevne probleme.
Magiju ne treba mešati sa mistikom. U biti, magija koristi individualističke formule, a misticizam u potpunosti prevazilazi individualno. Magija predstavlja pun procvat određene opsesivne ideje. Da li je ideja pozitivna, tj. stvaralački konstruktivna i inventivna ili će poprimiti porivan aspekt kroz sposobnost da prima utiske, zavisi od pojedinaca koji je upražnjavaju. Ekstaza, patnja i opsesija u svim slučajevima predstavljaju delove procesa, bilo to činjeno svesno ili ne. Inicijacije, bajalice, varvarska imena što se prizivaju, magijske formule i tako redom, sve su to brojni načini za lociranje i kontrolisanje rituala koji nastoji da ostvari svoj cilj i unapred zacrtan zadatak.
Magija je jedna antička znanost bazirana na promatranju kretanja i pomicanja životne energije kroz sve ono što je stvoreno. Ona se zasniva na ideji da je sva živuća materija uronjena u jedan specifičan fluid u istom vremenskom razdoblju. Sa magijom se potvrđuje da se može uticati na taj fluid. Mora se znati adresa gde se upućuje kao i vreme. Osoba koja radi magiju svoje misli i namjere utiskuje u toku jednog magičnog rituala. Moguće je delovati ne samo na stvari, na životinje, ljude nego i na sled najrazličitijih budućih događaja. Rezultati znanstvenih istraživanja govore da životni fluid, odnosno fluid magije danas se definiše kao frekvencija. Magično delovanje na čoveka uvek je dvojako, odnosno frekvenciju magije prvo prima astralni deo čoveka (njegova aura, energija), pa tek onda njegovo telo kao čvrsta materija. U telesnom obliku kod čoveka magija stvara razne telesne i duhovne poremećaje koje čovek može osetiti kao npr. lupanje srca, gušenje, kočenje lica, osjećaj povraćanja, vrtoglavice, depresija ili pak jaku agresivnost. Ako magija sa svojom negativnošću deluje dugo vremena na jednu osobu može joj napraviti pravi životni pakao kao npr. najteže telesne bolesti. Danas sve te frekvencije je moguće izmeriti pomoću savremenih instrumenata, npr. test Mora, test Vega...

Teoretičari ukazuju na više bitnih svojstava koji karakterišu magiju:
• magija je bitno ljudsko svojstvo, odnosno, ona je proizvod ljudske stvaralačke moći kojom on postiže odredjeni cilj; moć magije nije nikakva univerzalna moć koja se nalazi svugde i na svakom mestu; moć magije je posebna moć koja postiji u čoveku koje se on oslobadja u magijskoj radnji na drugog čoveka;
• uz pomoć magije čovek više ne oseća moć prirodnih i natprirodnih sila, već počinje verovati u značaj sopstvene moći i njihovog uticaja na prirodne i natprirodne moći.

Iz dosadašnjih naznaka suštinskih svojstava magije, moguće je ukazati na razliku izmedju magije i religije.

3.1. Magija i religija

Praktikovanje magije često je u bliskoj vezi s religijskim verovanjima i neretko je deo verskih rituala. U konkretnim slučajevima nije uvek moguće razaznati šta je magija a šta je religija.
Razlike koju pravi Malinovski (Malinowski, 1974) verovatno je najpraktičnija. Magija je skoro uvek u vezi s nekom konkretnom svrhom ili odredjenim ishodom koje onaj ko je primenjuje želi da ostvari. Religija pak nema posebnu svrhu niti krajnji ishod. Dok su osnovna ideja i cilj čina magije uvek jasni, neposredni i odredjeni, kod verskog obreda ne postoji svrha usmerena na dešavanja nakon njega.
Magija je “praktična veština u čijoj su osnovi činovi koji su samo sredstvo za ostvarivanje odredjenog ishoda koji će kasnije uslediti”, dok je religija “skup samostalnih činova koji sami za sebe predstavljaju ispunjenje sopstvene svrhe (Ibid).
Gud (Good,1951) navodi jedanaest kriterija po kojima se magijsko svojstvo razlikuje od religijskog. Ti kriteriji su sledeći:

1. magija u većoj meri služi kao sredstvo i usmerena je na ostvarivanje konkretnih i materijalnih krajnjih ishoda;
2. ciljevi su joj konkretni i ograničeni;
3. njene tehnike su u većoj meri manipulisanje;
4. usmerena je veše na ostvarivanje pojedinačnih nego grupnih ciljeva;
5. više je stvar ličnih nego grupnih aktivnosti;
6. podložnija je smenjivanju tehnika – ako jedna ne daje rezultate prelazi se na drugu;
7. manje se oslanja na emocije;
8. njeno praktikovanje je u manjoj meri obavezno;
9. nije toliko vezana za odredjeno vreme i situacije;
10. po prirodi je u većoj meri antidruštvena;
11. koristi se samo kao sredstvo i nije sama sebi cilj.

Verovatno se ni o jednom drugom predmetu na svetu mišljenja toliko ne razlikuju koliko o prirodi religije, i stoga je očevidno, nemoguće dati o njoj definiciju koj bi sve zadovoljila. Pod religijom ja podrazumevam umilostivljavanje ili pridobijanje sila viših od čoveka, za koje se veruje da vladaju i upravljaju tokom prirode i ljudskog života. Tako definisana, religija se sastoji od dva elementa, teorijskog i praktičnog, naime vere u sile više od čoveka i pokušaja da se one umilostive ili zadovolje. Od ova dva elementa na prvom mestu je vera, jer moramo, najpre, verovati u postojanje božanskog bića pre nego što možemo pokušati da ga zadovoljimo. Ali, ako vera ne vodi ka odgovarajućoj praksi, onda ona nije religija, već samo teologija, prema rečima sv. apostola Jakova. S druge strane, sama praksa, lišena svakog rekogioznog uverenja, takodnje nije religija. Dva čoveka mogu se ponašati na potpuno isti način, pa ipak jedan od nijih može biti religiozan, a drugi ne. Ako jedan radi iz ljubavi ili straha prema Bogu, on je religiozan; ako drugi radi iz ljubavi ili straha prema čoveku, on je moralan ili nemoralan, prema tome da li se njegovo ponašanje slaže ili sukobljava sa opštim dobrom.
Prema tome, ukoliko religija pretpostavlja da svetom upravljaju svesni činioci, koji se nagovaranjem mogu odvratiti od svoje namere, ona je u osnovnoj oprečnosti kako sa magijom, tako i sa naukom, jer obadve smatraju za neosporno da je tok prirode odredjen, ne strastima i ćudima ličnosti, već dejstvom nepromenljivih zakona koji funkcionišu mehanički. istina je da i magija često ima posla sa duhovima, to jest onakvim ličnim činiocima kakve podrazumeva religija; ali kada god to čini u svom pravom obliku, ona sa njima postupa potpuno na isti način kao i sa neživim činiocima, upravo ih primorava ili obuzdava, umesto da ih umoljava ili umilostivljuje, kao što bi činila religija. Ona pretpostavlja da su sva bića, bila ona ljudska ili božanska, na kraju krajeva, potčinjena bezličnim silama koje vladaju svim stvarima, ali njih ipak može da iskoristi svako ko zna kako da njima rukuje preko podesnih obreda i magije.
Radikalan sukob načela magije i religije dovoljno objašnjava neumitno neprijateljstvo kojim u istoriji sveštenik često proganja vrača. Gorda samodovoljnost maga, njegovo oholo ponašanje prema višim silama i bestidno tvrdjenje da ima mić sličnu njihovoj, moraju revoltirati sveštenika kome se, zbog njegovog strahopoštovanja prema bošanskom veličanstvu i smernog padanja na kolena pred njim, takve tvrdnje i takvo ponašanje čine nepobožnim i bogohulnim prisvajanjem prerogativa koji pripadaju samo Bogu. A poneki put su, što već možemo pretpostaviti i niži motivi podsticali sveštenikovo neprijateljstvo. On je propovedao da je on pravi medijum, pravi posrednik izmedju Boga i čoveka; i bez sumlje, ne samo njegova osećanja nego i njegove interese vredjao je suparnik koji je propovedao sigurniji i ravniji put ka sreći, od strme i klizave staze božanske milosti.
Ovo neprijateljstvo pojavilo se relativno kasno u istoriji religije. U rano doba religije funkcije sveštenika i vrača bile su često spojene ili možda je tačnije reći, nisu još bile odvojene jedna od druge. Da bi došao do cilja, čovek je umilostivljavao bogove ili duhove molitvom i žrtvom i u isto vreme pribegavao obredima i bajalicama u nadi da će ovi sami od sebe doneti željeni rezultat, bez pomoći Boga ili djavola. Ukratko rečeno istovremeno je vršio religijske i magijske obrede, izgovarajući molitve i bajalice gotovo istim dahom, znajući ali ne mareći mnogo za teorijsku nedoslednost svog ponašanja, dok god je, na ovaj ili onaj način uspevao da dobije ono što mu je trebalo.
Ista zbrka magije i religije ostala je i kod naroda koji su se uzdigli na više stepene kulture. Ona je bila rasprostranjena u staroj Indiji i starom Egiptu. Stara magija bila je temelj religije. Vernik, koji je želeo da dobije neku milost od kakvog boga, imao je mogućnosti za uspeh jedino stavljajući ruke na božanstvo, a to se moglo postići preko odredjenog obreda, žrtava, obreda.
Mada, tako u raznim vremenima i mnogim zemljama nalazimo magiju pomešanu i spojenu sa religijom, postoje odredjeni razlozi za mišljenje da to spajanje nije primitivno i da je postojalo doba kada se čovek u pogledu zadovoljavanja želja, koje su prevazilazile njegove neposredne životne potrebe, oslanjao samo na magiju. Prvenstveno, razmatranje osnovnih pojmova magije i religije navodi nas na misao da je u istoriji čovečanstva magija starija od religije. Sa jedne strane, videli smo da magija nije ništa drugo do pogrešna primena najprostijih i naosnovnijih procesa duha, naime asocijacije ideja po sličnosti i dodiru; sa druge strane pak, videli smo da religija podrazumeva delanje svesnih ili ličnih činilaca, viših od čoveka, iza vidljive zavese prirode.
I tako, ako je magija neposredno izvedena iz osnovnih procesa rasudjivanja, i ako je ona u stvari, greška u koju ljudski um spontano pada i ako religija počiva na shvatanjima za koja inteligencija životinja nije još dorasla, onda je verovatno da je u evoluciji čovekovog roda magija ponikla pre religije i da je čovek pokušao da prirodu potčini svojim željama samo preko bajanja i čini, pre nego što je počeo da se trudi da odobrovolji i pridobije rezervisano, ćudljivo ili naprasito božanstvo umiljatim dodvoravanjem pomoću molitvi i žrtve.
Ako je dobu religije svuda prethodilo doba magije, a to se usudjujem da pretpostavim, prirodno je da se upitamo koji su uzroci naveli čovečanstvo ili tačnije jedan njegov deo, da napusti magiju kao načelo vere i prakse i da se obrati religiji. Rekao bih, iako sa razumljivom nepouzdanošću, da je postepeno uvidjanje lažnosti i neplodnosti magije probudilo obrazovaniji deo čovečanstva da potraži tačniju teoriju o prirodi i plodnije metode iskorišćavanja njenih sila i bogatstva. Pronicljiviji umovi morali su, vremenom, da zapaze da magijske ceremonije i bajanja nisu stvarno davali plodove kojima je, tobože, rebalo da urode, a koje su, prema mišljenju većine njihovih prostijih sugradjana, doista davali. Ovo veliko otkriće neuspeha magije moralo je da prouzrokuje korenitu, mada verovatno postepenu, revoluciju u mislima onih koji su bili dovoljno oštroumni da dodju do tog otkrića. Oktriće se svodilo na to da su ljudi najzad uvideli svoju nesposobnost da kako hoće rukuju odrednenim prirodnim silama, za koje su do tada mislili da su potpuno u njihovoj vlasti. To je bilo priznanje ljudskog neznanja i nemoći. Čovek je uvideo da je za uzroke svatrao ono što nisu bili uzroci i da su svi njegovi napori da postupa na osnovi tobožnjih uzroka bili uzaludni. On više nije mogao da se obmanjuje da je lično upravljao kruženjem zemlje i neba i da bi oni prestali svojim ogromnim obrtanjem kada bi on digao svoju slabačku ruku sa točka.
Tako su veći umovi izvršili veliki prelaz od magije ka religiji. Teško da je čak i kod njih ova promena ikad bila nagla; verovatno se odvijala veoma polako i iziskivala je mnogo vekova da se potpuno dovrši. Čovek je postepeno uvidjao svoju nemoć da utiče na tok prirode u vaseljenskim razmerama; on jednim potezom nije mogao da bude lišen čitavog svog pretpostavljenog vladanja. I tako religija, koja je počela kao površno i delimično priznavanje sila viših od čoveka, porastom znanja teži da tome da se postepeno razvije u priznanje potpune i apsolutne zavisnosti čoveka od božanstva.
Ne treba smatrati da magija ima vezu (ili sličnost) samo sa religijom, jer se ona susreće i u pozitivnim naukama, kao i u svakoj drugoj projavi života. Magija, kao što je rečeno, ima najdublje korene, izmišljena je i korišćena za pozitivne i negativne potrebe ljudi, nasuprot religiji, koja uvek izražava slobodnu ljudsku žeđ za poštovanjem Boga.
Magija je ljudska izmišljotina, dok religija ima karakter otkrovenja. Pored toga, ciljevi i metodi im se potpuno razlikuju. Kod magije ciljevi i metodi ne mogu da imaju, kao kod religije, dobrotvornu ulogu za celu zajednicu, nego samo lični, koristoljubivi cilj.
Magija je jedna razvijena veština, koja se predaje i uči, kao neka "pranauka", te je ona preteča ne religije, već, pre bi se reklo, prirodnih nauka. U osnovi svake magije prisutna je apsolutna privrženost strogim zakonima.


3.2.Vrste magije

S obzirom na magijski čin ili svrhu magijske radnje, može se reći da postoje dve vrste magije:
crna i
bela

Crna magija je ona magija koja za cilj ima nanošenje zla, te da drugom naškodi, učini ili nanese bol. Crna magija, kako je poznata javnosti, izlazi iz narodnog verovanja, da se "nekim" mističnim ritualom, koji sadrži u sebi; čarobne reči (mantra ili molitva), materijal (predmeti vezani uz osobu), pokreti tela, vreme izvršenja, mesto, talisman ili napitak, može prizvati neka "nebeska" sila, i putem nje, izazvati delovanje na osobe ili dogadjaje, bilo pozitivno ili negativno. Pod pojmom mistični ritual, podrazumeva se ritual magije, sama riječ "mistični" (također i reč magija), već u sebi sadrži moćne evokativne elemente magije u očekivanju osobe koja želi izvršiti ritual.
Drugim rečima, crna magija se koristi ukoliko netko želi nešto doseći, što mu nije pristupačno u materijalnom Svetu (spletom okolnosti), tada rezultat očekuje od mističnog obreda, da će ga upravo to dovesti ubrzano do cilja. Na primer, neki ljudi "čaraju" da dobiju na lotu, da uspiju u poslu, ali ne rade dovoljno, ili nemaju sposobnosti, drugi "čaraju" da zadobiju željenu osobu, koja se nalazi sa drugim-om. Sa druge strane, treći, iz mržnje ili ljubomore, žele nekome oduzeti sreću i blagostanje. Tu je magija naišla na plodno tlo, u ljudskoj mržnji, slabosti, posesivnosti i ljubomori. To su ujedno i vladajući demoni podzemnih svetova, možemo ih imenovati, po hirarhiji, Moloch, Lucifer, Belfegor, Adramelek. Satan je najviše utelovljenje zla, manifestacija sina univerzalne tame, kralja asimilacije i manipulacije, koji upravlja milijardama demona samo u cilju preuzimanja ljudske duše, da bi njegov gospodar, "neimenovani", zavladao svemirom.
Bela magija proizvodi korisne ili pozitivne efekte i ima za cilj da ukloni moć i delovanje crne magije. Tako se, na primer, crnom magijom ćeli nekome “navući” bolest ili smrt, a belom magijom uticati na zdravlje, pojavu kiše, povećanje plodnosti zemlje i slično. Bela magija oslobađa i pomaže ljudima od uticaja crne magije, koja je negativna i s kojom se nanosi zlo, nesreća, uništenje, pa čak i smrt.
S druge strane, prema vrsti ljudske delatnosti, može se govoriti o:
ekonomskoj (lovačkoj, zemljoradničkoj),
medicinskoj (lečenje),
ljubavnoj magiji (s ciljem da se pridobije naklonest),
ratnoj magiji, itd.

U magijskoj radnji i magiji, mogu se koristiti različita sredstva, kao što su:
pogled zlih očiju,
magična reč ili formula
magijski predmeti, i sl.

Ono što je karakteristično za magiju jeste postojanje odredjenih modela mišljenja koji proizvode odredjene oblike magijskih radnji i vrsta magija. U tom smislu se mogu razlikovati:
imitativna (homeopatska) magija
kontagiozna magija (magija po dodiru), i
repetativna magija (magija „prenošenje snage“).

Imitativna (homeopatska) magija, to jest magija po sličnosti je takva magija u čijoj se osnovi nalazi model mišljenja poznat pod nazivom „slično izaziva slično“. Tako se na primer, od bilo kojeg materijala pravi slika neprijatelja a onda se na nekom delu deformiše, što bi značilo da će na istom mestu oboleti onaj koga slika predstavlja.
Druga vrsta magije naziva se kontagioznom magijom, ili magijom „po dodiru“. Ona se zasniva na uverenju da se odredjenim radnjama koje se obavljaju na nekom delu ili pomoću nekog dela koji je ispao iz celine, može delovati na druge delove, odnosno delovati na celinu kojoj pripada. Ova magija se služi noktima, kosom, odelom, imenom, slikom, senkom i sl. Na primer, ukoliko se nečiji pramen kose zakopa ili sagori, onda to zanči „nanošenje“ zla onome kome je kosa pripadala.
Treći „model mišljenja“ se naziva „receptivnom magijom“ ili magijom „prenošenja snage“, odnosno „magijom uticaja“. Veruje se da u stvarima ili bićima postoji neka tajanstvena sila („mana“, „orenda“, „vakan“) koja može delovati ili na daljinu ili pri neposrednom kontaktu. Na primer, poglavice plemena sedaju na kamen verujući da on u sebi sadrži tajanstvenu moć. Ili pred korenje nekih biljaka se stavlja kamen „manom“ kako bi se povećao njen rast ili poboljšala njena plodnost.


4. Pojam „religije“

Da bi se kompleksni pojam „religije“ (religio, religere) potpunije shvatio, pribegava se pokušaju teorijskog definisanja religije. I, pri tom, treba reći da postoje mnogobrojne zanimljive definicije i shvatanja ovog pojma, od kojih ćemo neke navesti.
Medju prvima koji su pokušali definisati religiju bio je Edvard Tejlor, koji je predložio takozvanu minimalnu definiciju, to jest „verovanje u duhovna bića“ (Tylor, 1903). Ta definicija bila je u vezi s Tejlorovim objašnjenjem da religija potiče iz misaonog sistema koji ona naziva animizmom – verovanjem da sve stvari, kako organske tako i neorganske, imaju dušu ili duh koji čini njihovu prirodu i konkretne osobine. Ta definicija se ubrzo našla pod udarom kritike onih koji su Tejloru i drugima zamerali da suviše naglašavaju značaj intelekta i razuma i koji su smatrali da se religija temelji na emocijama.
U Dirkemovoj definiciji religije od ključnog značaja bilo je razlikovanje izmedju svetog i svetovnog. Religija je, kaže on: objedinjen sistem verovanja i veroispovednih običaja koji se odnose na svete stvari, tj. stvari koje su izdvojene i zabranjene – verovanja i veroispovedne običaje koji u jednu jedinstvenu moralnu zajednicu, zvanu crkva, sjedinjuju sve koji su im privrženi (Durkheim, 1915). Upravo taj izrazito društveni (Durkheim, 1915) karakter religije čini je, prema Dirkemu, različitom od magije. Magija nema crkvu, ističe on. Čarobnjak ima samo svoju klijentelu kojom se bavi pojedinačno. Religija je stvar zajednice i iziskuje skup vernika ili crkvu.
Gudi je odustao od pokušaja da religiju definiše na osnovu pojma svetog: za posmatrača nije ništa razloćenije da svoju kategorizaciju religijskih aktivnosti zasniva na univerzalnom ljudskom poimanju svetog nego na veroispovednikovoj podeli sveta na oblasti prirodnog i natprirodnog, argumenta koji je i sam Dirkem odbacio (Goody, 1961).
Spiro definiše religiju kao „institut koji se sastoji iz civilizacijski uslovljene interakcije s civilizacijski datim nadljudskim bićima (Spiro,1966)
Robertson (1970) je učinio još jedan pokušaj da izbegne zamku izraza pozut „natprirodnog“ i „duhovnog“, te koristi izraz „nadempirijski“. On definiše religiju: Religija je onaj skup verovanja i simbola (i vrednosti koje iz njih neposredno proizilaze) koji čini deo rezlike izmedju empirijske i nadempirijske, transcedentalne stvarnosti – delanja empirijskog bića manjeg su značenja od delanja neempirijskog. Drugo, religijska akcija definiše se jednostavno kao akcija oblikovana priznavanjem razlike izmedju empirijskog i nadempirijskog.
Religija je društvena pojava koja podleže određenim zakonima nastajanja, razvoja i nestajanja. Religiju možemo definisati i kao duhovnu povezanost jedne grupe ljudi sa nekim višim, svetim bićem, odnosno Bogom. Bog (na sanskritskom “gospodar hleba”) je ljudska zamisao o nekoj natprirodnoj, onostranoj sili. I sama reč religija vodi poreklo od latinske reči “religare” što znači ponovo svezati, prepovezati. Dakle, religija je oblik društvene svesti u kome se prirodne i društvene sile prikazuju kao natprirodne, nezavisne od čoveka, prirode i istorije. Svaka religija podrazumeva više ili manje jednostavno učenje koje se odnosi na suštinu, svrhu i poreklo svega postojećeg. Takođe, svaka religija podrazumeva određene oblike verskih zajednica, kao i određene obrede, ritualne radnje koje se obavljaju na posvećenim mestima, odnosno u određenim institucijama (crkve, džamije, sinagoge, hramovi...).
Religija se shvata kao pogled na svet, bolje rečeno, pogled na sveto i verovanje u natprirodno. Kao takva, religija je:
kosmogonija (shvatanje porekla sveta, njenog tvorca);
soteorologija (shvatanje o spasenju i „večnosti“);
eshatologija (shvatanje o sudnjem danu i carstvu božijem);
teodiceja (shvatanje o trpljenju na ovom svetu i utehi koju pruža božanstvo).

Drugo, religija je izraz čovekove psihološke potrebe za sigurnošću.
Treće, religija se shvata kao suštinska vrednosna komponenta i izvorište dobrog, istinitog i lepog.
Četvrto, religija se shvata kao kultura, tj. izjednačava se sa kulturom (npr. hrišćanska kultura, budistička kultura, hinduistička kultura). Religija u ovom smislu ima:
akciološku (vrednosnu),
kognitivnu (saznajnu),
normativnu (propisanu, praktičnu, ritualnu), i
emocionalnu (oseććajnu) dimenziju.

Peto, religija se shvata i kao izvor otudjenja ljudi, odnosno kao fantastično prikazivanje stvarnosti.
Religija odredjuje nekoliko bitnih komponenti i pretpostavki:
1. sistem teorijskih shvatanja (koji ima svoje filozofsko objašnjenje, vrednosne sisteme moralne norme, pa i ideološke stavove);
2. sistem verovanja (ubezgranično, večno, zagrobno);
3. sistem osećajnih predstava (koje se odnose na odnos prema božanskom i pobožnom kao osnovu nade i osećanja u spas i izbavljenje);
4. sistem obrednih rituala (propisanih pravila ponašanjaj u religijskim obredima).

Religijski teoretski pristup podrazumeva postojanje nekoliko nivoa razlikovanja.
Prvo, podrazumeva postojanje subjektivnog nivoa (koji se odnosi na „ljudski“, lični nivo i ličnu dimenziju, tj. na unutrašnji doživljaj, osećaj, stav, motiv i mišljenje).
Drugo, postojanje religije podrazumeva i postojanje objektivnog nivoa posmatranja religije kao oblika „društvene svesti“ i kulture i kao verovanje u sveto.
Treće, postojanje religije podrazumeva i postojanje institucijalnog nivoa posmatranja religije, a on se odnosi na organizaciju i institucionalizaciju religije, na religijske ustanove i sveštenike kao verske funkcionere, obrede, religijske simbole i slično.

4.1. Nastanak religije

Prvi oblici religije javljaju se još u prvobitnoj ljudskoj zajednici kao posledica čovekovog shvaćanja da se mnoge stvari u prirodi događaju i bez njegove volje i da on na te pojave ne može da utiče niti da ih kontroliše. Takve pojave su npr. suše, poplave, munje, gromovi i slično. Tako je čovjek saznao o postojanju viših sila, te su u njegovom umu nastali prvi oblici “bogova” koji su simbolizirali jedinstvene moći koje vladaju čovekovim postojanjem. Čovek je nastojao ove više sile umilostiviti molitvama i žrtvovanjem.
Postoje različita gledišta o postanku religije. Navedimo neko od ilustrativnih i možda zanimljivijih.
Neki smatraju da je religija božanskog porekla i da je, kao takva urodjenal judima. Neki, opet, smatraju da se religija stvara iz straha i neznanja. Postoje i oni koji smatraju da se religija pojavila kao posledica postojanja obmana i prevara ljudi od strane sveštenika.
Veoma su snažna i gledišta da je religija istorijska i društvena pojava. Smatra se da se pojavila na srednjem stepenu divljaštva u kojem je čovek već razvio mozak i svest, kako bi u svojoj glsvi mogao stvaraati odredjene predstave.
Pored naznačenih postoje druga gledišta o nastanku religije i religioznih predstava. U celini, oni ističu ulogu nekoliko faktora.
Prvo, ističu ulogu psiholoških faktora (čudjenja, snova, prividjanja, usamljenosti, otudjenosti, frustriranosti) u nastanku religije, ali i ulogu religije u psihološkom rasterećenju (npr. ispovesti) individua.
Drugo, ističe se i uloga biološko-psiholoških faktora u nastanku religije, kao što su: teške bolesti, strah od smrti i suočavanje sa smrću koje kod takvih osoba stvaraju psihološku potrebu za osloncem, kojeg oni pronalaze u božanskom biću.
Ističe se i uloga filozofsko-saznajnih faktora, kao što su:razmišljanje o pojavama, koje ipak ostaju nespoznatljive, saznajni izvor religije je trajan jer je saznajni proces beskonačan zato što se nikada ne može sve apsolutno spoznati.
Bitnu ulogu imaju, takodje i prirodni faktori, zatim su su još i društveni faktori i na kraju naglašava se i uticaj moralnih faktora.

4.2. Teorije religije

Postoje tri osnovne grupe teorija religije. Prema prvoj, religija je izum jedne (obično vladajuće) grupe ljudi kao sredstvo zaštite privilegija iste te grupe ljudi. Prema drugoj grupi teorija, religija je trajna egzistencijalna karakteristika ljudskog bića, a prema trećoj grupi teorija, religija je samo ljudska sklonost k sujevjerju proizašla iz nedovoljnog poznavanja prave prirode stvari.

4.3. Vrste religija

Postoji nekoliko vrsta i stupnjeva razvoja religija i religioznih formi. Tako, recimo, postoji podela na etničke (narodne) i univerzalne (svetske) religije, ili podela na istočne i zapadne religije. Najčešća je, ipak , podela na:
1. prirodne, i
2. objavljene religije.

Prirodne religije su one religije koje nastaju prirodnim putem, neposrednim dodirom pojedinaca i društvenih grupa sa prirodnim i društvenim pojavama bez odredjenih posrednika, kao što su proroci. Za njih je karakteristično da su spontano nastale te, u njih spadaju:
anemizam, i
totemizam.

Anemizam je jedno od prvih verovanja rašireno među plemenskim narodima. Smatra se primitivnim jer nema obreda, svetih knjiga, spisa, ni osnivača. Anemisti veruju u duhove, tj. da sve što postoji ima dušu (npr. drvo,stol...).
Anemizam ne priznaje razdvajanje duše i tela, duha i stvari. Zbog toga njegova osnova je verovanje da ljudske duše postoje u životinjama, biljkama i ostalim materijalnim objektima, i do nekog stepena utiču na samo postojanje istih. Također pretpostavljaju da sjedinjenje duha i stvari utiče na svakodnevni život
Na samom začetku anemizma verovalo se da su duše jako slične ljudima a tek kasnije, razvitkom ne-anemističkih religija, duše su izgubile svoje materijalne karakteristike i postale spirtualne. Britanski antropolog Sir Edward Burnett Tylor u djelu Primitivne kulture (1871) tvrdi da je ovaj vid religije prvi oblik religije na svijetu. Tejlor je u ovoj knjizi prvi upotrijebio riječ anemizam za "vjerovanje u duhove" (tj. mistične, nadprirodne, ne-empirijske ili izmišljene pojmove)

Anemizam u filozofiji
Pojam anemizam se odnosi na različite filozofske sisteme. Koristi se za opisivanje Aristotelovog stava prema odnosu duše i tijela. Osim toga, Leibnizovo djelo Monadology se također smatra anemističkim. Pojam se najčešće veže za vitalizam, stav povezan sa Georg Ernest Stahlom i F. Bouillier, koji smatraju da je život, ili život i mišljenje, osnovni princip razvoja čovjeka i društva, i da u osnovi svega nisu samo mehanički procesi nego i sila koja utiče na pravac ali ne i na veličinu energije. Jedan potpuno drugačiji sistem ideja također nazvan anemizam, kojeg su zastupali Platon, Šeling i ostali, je verovanje u dušu svijeta.

Anemizam u današnjem svetu
Danas se značajan broj Anemista može naći u zemljama poput Zambije, Bangladeša, Indije, Indonezije, Japana, Perua, Filipina, Kanade, Rusije Švedske, Tajlanda, SAD.

Moderni Neopagani ponekad sami sebe nazivaju anemistima želeći tako istaknuti da poštuju raznolikost živih bića i duhova s kojima ljudi dele svet i svemir. Mnogi od njih veruju da priroda i mesta imaju svoj duh koji ponekad može biti veoma snažan. Pored toga, neki Wiccanci upotrjebljavaju pojam anemista da označe da se Majka Božica i Svemogući Bog zapravo sastoje od svega što postoji. Međutim ovaj vid Panteizma se razlikuje od anemizma jer poštuje ljude i objekte samo zato što u sebi nose božansko. Anemisti poštuju bića zbog samih sebe - zbog toga što su ljudi ili što imaju dušu.
Totemizam je verovanje prema kojem u biljkama i životinjama boravi duh umrlih predaka i u kojima je on otelovljen. Za njih se veruje da su od posebnog zanačja za rod ili pleme, odnosno za odredjenu etničku zajednicu.
Totemizam (nastalo od totem) je skup verovanja vezanih uz totem, koja se po najistaknutijem teoretičaru totemizma, W. H. R. Riversu, sastoje od društvenog, psihološkog i obrednog elementa verovanja i poštovanja totema. E. B. Tyler se protivi pridavanju tako velike važnosti totemizma, držeći ga nusproizvodom teorije prava, proisteklom iz širokog konteksta primitivne religije. Rivers smatra da je totemizam vezivanje nekog društva (društveni element) uz neku životinju, biljku ili neživu materiju, to društvo je u pravilu neka egzogamna grupa ili klan. Psihološki element, nadalje, predstavlja verovanje u rodbinsku vezu iz koje je potekao takav klan, i na koncu obredni element se izražava kroz poštovanje ukazano životinji, biljci ili predmetu. Ovoj se Riversovoj definiciji suprotstavljaju neki savremeni etnolozi. Sigurno je pak da se totemska biljka ili životinja ne smeju koristiti za hranu, niti pripadnici totema nekog predmeta smeju da se koriste tim predmetom.
Totemizam je raširen širom svijeta, posebno u Australiji, Sjevernoj i Južnoj Americi i Africi. Prvi oblici totemizma susreću se u starim centralno-australijskim plemenima. Tamo je totem kao životinjski simbol mitski predak čoveka i njegove skupine, tajnovita manifestacija unutrašnjih odnosa u generacijama, a ti odnosi imaju u isto vreme zaštitnu dimenziju.
Obzirom da totem ima zaštitnu funkciju, on je nerijetko tabuiziran. Tako se životinje totemi ne smiju uvijek jesti, ili se to smije dogoditi u određeno vreme i to ritualno.
Totemske zajednice poseduju zakone, kao što je npr. zabrana ženidbe izvan skupine (egzogamija). Tu se javljaju i komplicirana religiozna pravila, kao što je i poštovanje zaštitnika koji se umetnički pokazuje, kao što je to slučaj s indijanskim totemskim stubovima. Ima slučajeva i individualnog totemizma gde čovek pojedinac stupa u bliski odnos sa zaštitnikom (nagual, nagualizam) i to na ekstatično-vizionarski način.
Totemizam nije jedinstven fenomen, pogotovo što se on u novim okolnostima menja. Njegovi tragovi nalaze se i u visokim kulturama, iako je najizraženiji u prirodnim narodima.
Objavljene religije su religije čiji se nastanak povezuje sa prorocima, preko kojih božanstvo ili Bog objavljuju religiju. Ove religije se, dakle pripisuju božanstvima koja objavljuju te religije preko pojedinih proroka. To su one religije koje su predstavljene posredstvom proroka. Antropomorfne religije su objavljene religije u kojima se bog prikazuje u ljudskom obliku i to su tzv. religije spasa, tj. one koje daju obećanje izbavljenja vernicima ukoliko se pridržavaju verovanja, pravila, dogme i propsa. Religije objavljenja ili objave, su one koje je, prema učenju svake od njih, Bog objavio preko svojih izabranika – proroka i poslanika. To su jevrejska (Mojsije), hrišćanska (Isus), Islam (Muhamed). Svaka od njih ima božju objavu u obliku svete knjige: Starog zaveta, Novog zaveta i Kurana. U njima Bog preko svojih izabranika saopštava i otkriva sebe.

Neki teoretičari ističu da je religija imala sedeće faze:
animističku,
totemističku, i
teističku.

Teizam (gr. teos – bog) je verovanje u postojanje bogova, ali veoma je teško definisati reč teizam. To je jedan opšti pojam koji u sebi uključuje široki spektar podvrsta. Bukvalno prevedeno, ova reč znači "pobožnost", to jest, verovanje u Boga. Ona je izvedena od grčke reči theos ili u prevodu Bog. Međutim značenje ovog pojma je mnogo teže definisati. U jednom rečniku se teizam definiše kao "verovanje u postojanje boga ili bogova". Ako dalje potražimo značenje reči Bog, čitamo "biće ili objekat za koga se veruje da poseduje natprirodne atribute i moć i koje od čoveka zahteva da ga obožava", a takođe "ličnost ili stvar od najveće važnosti". Ova definicija ima širok opseg značenja i tako povećava nejasnost koja tako često prati značenje reči Bog.Upravo zbog nejasnoće reči Bog, kao i zbog mnoštva značenja koja joj se dodaju, neki savremeni mislioci su odustali od bilo kakve smislene diskusije okote reči. Za nju je vezana čitava jezička polemika. Možda se sve to može i lustrovati čuvenom pričom Entoni Flua (Anthony Flew).Jednom prilikom su dva istraživača naišla na proplanak u džungli. Na proplanku je cvetalo mnoštvo cveća i korova. Tada jedan od istraživača reče: "Ovo parče sigurno obrađuje ljudska ruka". Drugi je negirao: "Nema tu nikakvog čoveka". Tada razapeše šatore i sedoše da čekaju. Međutim, nikakav čovek se nije pojavljivao. "Možda se radi o nevidljivom vrtlaru". Zato oni postaviše elektičnu žičanu ogradu. Unajmiše i pse tragače... Ali ništa nije sugerisalo na pojavu nekog "uljeza". Nikakav trzaj žice nije odao neko nevidljivo biće. Psi su ostali nemi svo vreme. Međutim Vernik još uvek nije ubeđen: "Mora da se radi o nevidljivom, nedodirljivom vrtlaru, koji je neosetljiv na električnu struju, koji je nečujan i nema mirisa, vrtlaru koji tajno obilazi svoj voljeni vrt". Konačno, u očajanju, Skeptik će na to: "Ali šta je ostalo od tvoje prvobitne izjave? Po čemu se tvoj nevidljivi, nedodirljivi, nečujni i neuhvatljivi vrtlar razlikuje od imaginarnog vrtlara ili čak od nepostojanja ikakvog vrtlara?" Tako, poneko može zaključiti: "Negiranjem stotina karakteristika i najlogičnija hipoteza se može, malo po malo, dovesti do apsurda". Drugim rečima, o vrtlaru ili Bogu se ne može ozbiljno diskutovati sve dok se ne složimo o kakvoj vrsti bića pokušavamo da diskutujemo.Savremeni um je navedeni problem sveo na nivo semantike. Neki zaključuju da reč Bog predstavlja besmislen simbol o kome, zato, ne možemo racionalno razgovarati. Ovakav racionalni skepticizam je preterana reakcija na probleme koji iskrsavaju prilikom jezičke analize. Mada reč Bog obiluje lingvističkim poteškoćama, ona još uvek smisleno funkcioniše u našem društvu. Mada je ovaj pojam nejasan i mutan, i mada ima mnoštvo značenja, nije totalno besmislen. Većina ljudi još uvek smatra da se Bog odnosi na neku ličnost ili silu koja egzistira na način koji se razlikuje od uobičajene ljudske egzistencije. Za teizam je opšte prihvaćeno da predstavlja verovanje da takva sila postoji.Pre nego što nastavimo sa daljim razmatranjem teizma, napravićemo pregled njegovih različitih tipova.

Politeizam - Za politeističke religije (grčki: poli - više, mnogo i theos - bog) karakteristično je verovanje u više bogova (Bog Sunca, Bog Zemlje,Bog Vode,Bog rata), različita božanstva koja vladaju različitim sektorima prirode i ljudskog delovanja. Politeizam je karakterističan za stare, prirodne, paganske religije. Politeističke religije su više ritualne, obredne nego teorijske. Politeističke religije uglavnom ne teže širenju za razliku od monoteističkih. Najznačajnije stare religije su bile politeističke (egipatska, starogrčka, rimska, odinizam...). Gotovo svi narodi na tlu Evrope su pre primanja hrišćanstva ispovedali razne paganske, prirodne, politeističke religije. Iako su politeističke religije po nastanku starije od monoteističkih, danas su gotovo iščezle (izuzetak su hinduizam i plemenske religije).
Monoteizam - Za monoteističke religije (grčki: monos - jedan i theos - bog) je karakteristično obožavanje jednog boga, i to je osnovna razlika u odnosu na politeističke religije. Druga bitna razlika između politeističkih i monoteističkih religija je u tome što su politeističke religije mahom narodne religije, dok su monoteističke religije nadnacionalne i univerzalne (izuzetak je jevrejska religija) i u načelu se ne ograničavaju na jedan klan, pleme, narod ili državu. Monteističke religije nastajle su u periodu od šestog veka pre nove ere do sedmog veka nove ere.
U svim monoteističkim religijama mogu se naći izvesne zajedničke karakteristike. Prva zajednička karakteristika je već spomenuti univerzalni, nadnacionalni karakter. Druga - sve monoteističke religije su otkrivene, a to znači da su ih osnovali i utemeljili proroci - religijski i moralni reformatori kojima se, svakom ponaosob, otkrio, u duhu prikazao, bog. Treća zajednička karakteristika - sve monoteističke religije su soterološke (grčki: soter - spasilac) što znači da je prorok u isto vreme i spasilac, izbavitelj naroda. Četvrta zajednička karakteristika je protivčulno, asketsko i aseksualno stanovište koje zauzimaju sve monoteističke religije, stavljajući duhovno iznad materijalnog i telesnog, čak proglašavajući nagone i strasti zlim. Upravo ovu stranu religije oštro su kritikovali mnogi filozofi i naučnici, među kojima su najpoznatiji Zigmund Frojd i Fridrih Niče. Najzad, sve monoteističke religije su eshatološke (grčki eshaton - ono krajnje) što znači da prema ovim religijama postoji kraj sveta.
Antropomorfne religije i religije spasa su:
1. tzv. „zapadne religije“ (hrišćanstvo sa pravoslavljem i katoličanstvom, judaizam i i islam),
2. tzv. „istočne religije“ (braminizam, budizam, zenbudizam, konfučujanizam, taoizam, šintoizam).

Hrišćanstvo (na grčkom jeziku: χριστιανισμός, na latinskom jeziku: christianitas) je jedna od tri najveće monoteističke (jednobožačke) religije koja je nastala je na prostoru nekadašnjeg Rimskog carstva.
Religija je zasnovana na učenju i životu Isusa Hrista iz Nazareta (Isus Nazarećanin) u Galileji, opisanog u Novom zavjetu. Svi koji su se okrenuli Hristu i veruju u njega i slede njegovo učenje su njegovi sledbenici i zovu se Hrišćani. Svi hrišćani zajedno čine Hristovu crkvu koja, po Novom zavetu Svetog pisma, predstavlja Isusovo telo. Hrišćani veruju da je Isus Božiji sin i Mesija (Hristos) za koga su proroci rekli da će doći na Zemlju (Stari zavjet) da spasi ljude. Za hrišćane, Isus Hristos je učitelj, model za pravi način života na Zemlji, inkarnacija Boga, spasioc čoveka, koji je na krstu dao svoj život za sve ljude, da bi se ljudi mogli iskupiti za svoje grijehe i na taj način spasiti. Hrišćani veruju da je Isus ustao iz mrtvih, treći dan po raspeću, kasnije se podigao na nebo, i na taj način pobedio smrt. Većina hrišćana smatra da će Isus ponovo doći na Zemlju uzeti svoju Crkvu i suditi svim ljudima (živima i mrtvima) koji su ikada živeli na Zemlji. Isus Hristos je propovedao o božjem (nebeskom) kraljevstvu i značaju njegova boravka na Zemlji. Mnogi pobornici su ga smatrali Mesijom. Grčka riječ Χριστός u prijevodu znači Mesija, pa su tako prve Hristove sledbenike u Antiohiji nazvali hrišćanima (χριστιανοί), imenom koje je ostalo do danas. Hrišćanstvo je predstavljalo prvu univerzalističku religiju, nasuprot dotadašnjim nacionalnim religijama, i propovedalo jednakost svih ljudi pred Bogom: Jevreja, Grka, Rimljana, siromašnih, bogatih, žena, muškaraca. Zbog svega što je Isus propovedao, a što je dosta opširno opisano u četiri jevanđelja (koja su prve četiri knjige Novoga zavjeta), broj Isusovih učenika i sledbenika je brzo rastao, posebno među siromašnim ljudima. Hrišćani zovu poruku Isusa Hrista jevanđeljem («dobra vijest») i tako se knjige gdje su zapisana Isusova propovedanja i život, zovu jevanđelja (četiri jevanđelja u Novom zavjetu).
Po poreklu, Hrišćanstvo je srodno Judaizmu, sa kojim ima dosta zajedničkih tekstova. Hebrejska Biblija, je u hrišćanskom kontekstu poznata kao Stari zavjet. Hrišćanstvo se smatra za Avramsku religiju, zajedno sa Judaizmom i Islamom. Najranije svedočanstvo o hrišćanima i Hrišćanstvu nalazi se u apostolskim delima (jedna od biblijskih knjiga Novoga zavjeta) Dela 11:26: «I oni se celu godinu sastajaše sa Crkvom, i učaše mnogi narod; i najprije u Antiohiji učenici beše nazvani Hrišćani.»
Kasnije kada je postalo zvanična, državna religija, hrišćanstvo je vezalo svoje interese sa interesima vladajuće klase i udaljilo se od ideala zapisanih u Svetom pismu (jevanđelja). Dogmatske rasprave, kao i političke prilike i razni interesi su doveli do toga da je danas hrišćanstvo razdeljeno i razjedinjeno. Među velikim brojem ljudi, koji se izjašnjavaju da su hrišćani, mnoga hrišćanska načela se danas ne primenjuju i nepoštuju. Veliki broj hrišćana u raznim denominacijama sveli su svoje "hrišćanstvo" na nekoliko rituala - obreda, kojima prisustvuju nekoliko puta godišnje (na tzv. crkvene praznike).
Hrišćanstvo je igralo vitalnu ulogu u oblikovanju Zapadne civilizacije, bar od 4-og veka Nove ere. Danas, hrišćanstvo prestavlja teritorijalno najrasprostranjeniju i brojčano najveću svetsku religiju (od 1.5 do 2.1 milijarde ljudi se izjašnjava da su hrišćani

Jevrejska religija ili judaizam (hibru יהודה‎‎) propoveda veru u jednog, bestelesnog i samo duhovnog boga, oca svih ljudi. Ovaj bog predstavlja sveukupnost moralnih savršenstava i od ljudi zahteva ljubav i pravednost. Ime ovog boga je Jahve (ili Jehova) i zbog svetosti ga nije dozvoljeno izgovarati. Jevrejska religioznost ispoljava se u poslušnosti prema „božanskom zakonu“. Ovaj zakon sadržan je u Starom zavetu, odnosno u hebrejskoj Bibliji. Stari zavet je sintetizovan rukopis od 24 knjige, kanonizovan u Javneu (Jamniji) oko 90. godine nove ere koji je nastajao skoro čitav milenijum. Pisan je na hebrejskom i delimično na aramejskom jeziku. Govori o istoriji, idejnim i društvenim borbama jevrejskog naroda. Ujedno to je i zbirka verskih i pravnih propisa. Stari zavet deli se na tri osnovne grupe: (1) Zakon (hebrejski: Tora, sadrži tzv. Petoknjižje - Pet knjiga Mojsijevih: Knjigu postanja, Knjigu izlaska, Levitski zakonik, Knjigu brojeva i Ponovljeni zakon), (2) Proroci (sadrži: Prve proroke i Poslednje proroke), i (3) Spisi (Psalmi, Knjiga o Jovu, Priče Solomonove, Prva i Druga knjiga dnevnika, Jezdrijina i Nemijina knjiga, Knjiga o Ruti, Pesma nad pesmama, Knjiga propovednika, Plač Jeremijin, Knjiga proroka Danila). Mnogi istraživači smatraju da je Stari zavet prethodna faza u razvoju hrišćanske religije koja je izložena u Novom zavetu.
Pored Tore za verski život Jevreja posebno je važan Talmud (hebrejski: učenje). Talmud je velika jevrejska zbirka posle-biblijskih tumačenja Starog zaveta, obrednih pravila, pravnih propisa, priča i izreka. Sastoji se iz dva dela: Mišina (tekst učenja) i Gemara (objašnjenje učenja). Postoje dva Talmuda: Jerusalimski talmud (priređen oko 450. godine nove ere) i Vavilonski talmud (priređen oko 500. godine).
Za ortodoksnog Jevrejina obavezan je i veliki broj obrednih propisa i propisa o čistoći i ishrani.
Osnivač jevrejske religije je Mojsije (hebrejski: Moše, oko 1225 p.n.e.). Praktično jedini izvor za upoznavanje Mojsijevog života, rada i učenja je Biblija, odnosno Stari zavet. Mojsije je bio jevrejski vođa i zakonodavac koji je Jevreje oslobodio egipatskog ropstva i na gori Sinaju dao im dve tablice-zakone koji su postali osnov jevrejske religije. Mojsije zauzima prvo
mesto među osnivačima religija, pošto njemu u prilog ide hronološko prvenstvo: Zaratustra, Buda, Konfučije, Isus i Muhamed pojavili su se tek mnogo vekova posle njega. Prema Bibliji, Mojsije je čuvajući stoku na božijoj planini Hereb video u žbunu boga (Jehovu) koji mu je dao moć da vrši čudesna dela i poverio mu misiju - da se vrati svojim plemenima i oslobodi ih od ropstva.
Sinagoga (grčki: skupština, okupljanje) je zgrada u kojoj se obavljaju verske aktivnosti u judaizmu.
Rabin (hebrejski: moj učitelj) je jevrejski sveštenik, poglavar verske opštine. Status rabina stiče se dugogodišnjim izučavanjem Biblije i Talmuda.
Prema podacima iz 1991. godine u svetu ima 17.865.000 pripadnika jevrejske religije. Država Jevreja je Izrael.

Islam (arap. islam: predanost Bogu), monoteistička svetska religija nastala u Arabiji u sedmom veku. Utemeljio ju je Muhamed, a njeni sledbenici nazivaju se muslimani. Pripada tipu objavljene i pravne religije. Islam znači religiju (din), stav predanosti Bogu (iman) i civilizaciju (ovozemaljsko uređenje zajednice po islamskim zakonima). Islamska era počinje 622., kad Muhamed sa svojim pristalicama beži iz Meke u Medinu (hidžra).
Islam nastaje u VII stoljeće u polunomadskome politeističkom društvu Arabijskog poluostrva, gde je već bilo gradova s trgovačkom elitom. Karavane iz Meke i Jathriba (Medina) trguju sa Sirijom i Palestinom, koje su onda bile unutar hrišćanskoga Vizantiskog Carstva. Na sjeveroistoku je Perzijsko Carstvo, na jugu nestorijanski Jemen, a na zapadu, s one strane Crvenog mora, monofizitska Etiopija. U Medini i nekim drugim arapskim gradovima živele su dobro organizirane židovske zajednice.
Islam će od židovstva i hrišćanstva preuzeti strog i radikalan monoteizam, nešto od gnostičkog učenja, a od predislamske arapske religije (džahilijet) zadržat će neke moralno-pravne propise i običaje (klanska solidarnost, poligamija, svetište Kaba). Unatoč tim složenim podsticajima i uticajima, islam će se oblikovati kao originalna religija, plod arapskoga religijskog iskustva. Četiri su izvora islama:
1. kuranska objava (Kuran),
2. Muhamedove upute i praktični primjeri (suna),
3. jednodušna saglasnost velikih islamskih zakono-znanaca (idžima),
4. teološko razmišljanje (kijas).

Islamska zajednica (Uma)
Uma se okuplja oko jedinstvenoga dogmatskoga, bogoštovnoga i pravnog sastava. Jedinstvo i raznolikost dva su komplementarna obeležja te religijske zajednice. Jedinstvo proizlazi iz jednostavnod i obuhvatnog dogmatskog i bogoštovnog sastava, raznolikost iz različitih jezičnih, kulturnih i etničkih zajednica u koje se islam uklopio u prostoru i vremenu. Uma je nastala 622. u Medini kao religijska i politička zajednica, u kojoj se versko i društveno, bogoštovno i svetovno duboko isprepliću. Muhamed je Božji poslanik (prorok), ali i državnik, vojskovođa i diplomat. Izvor političke vlasti nije javno mnjenje te dogovor i ugovor prema njemu, već Alah koji je za to ovlastio svog poslanika. To jedinstvo religijskoga i političkoga kroz istoriju će obeležiti Umu i u susretu sa zapadnjačkim društvom, gde se to dvoje razlikuje i razdvaja, nametnut će muslimanima ozbiljne probleme. U islamu nema klera u hrišćanskom smislu, već se upućenom svetovnjaku poverava određena verska služba (mujezin, imam, hatib, muftija). Kako je u središtu islama šerijat i šerijatsko pravo, glavni su
verski službenici pravnici teolozi (ulema). U islamskim zemljama (dar-ul-islam) muftija je u skladu sa šerijatskim pravom rešavao slučaj i donosio rešenje, a kadija ga provodio u praksi. Kalif je bio više svetovni i politički zaštitnik islama, a ne vrhovni verski poglavar u užem smislu te reči. Džamija je ne samo bogomolja (kultno mesto) već i ustanova s popratnom verskom školom (mekteb, medresa) i knjižnicom (kutubhana).
Islamska zajednica na samom se svom početku (druga polovina VII. veka) podelila na sunite, haridžite i šite. Premda je povod bio borba oko kalifata, ogranci su se s vremenom izdiferencirali pravno i dogmatski. Uz Kuran suniti prihvaćaju još tri izvora islama i šerijatskog prava (sunu, idžmu i kijas). Šiti osporavaju treći izvor (idžma) i naglašavaju ulogu ličnog istraživanja (idžtihad). Zbog naglašavanja subjektivnog načela religioznog iskustva, šiti su se dalje raščlanjivali na pojedine sekte (duodecimiti, septimiti, ismailiti, karmati, muteziliti). Novije su sekte šitskog ishoda ahmadizam i babizam. Čuvajući zajednički dogmatski i bogoštovni okvir, sunizam se raščlanjuje na pravne škole i derviške redove. Suniti tvore većinu (90%) u islamu, šiti manjinu (10%).

Rasprostranjenost
Za Muhamedova života (medinska država) islam se proširio čitavim Arabijskim poluostrvom, bilo vojnim pobedama, bilo taktičnim pridobijanjem beduinskih plemena. Za četvorice prvih kalifa (632-661) vojnim osvajanjem se proširio u Siriju, Palestinu, Irak, Persiju, Zakavkazje, Egipat i Severnu Afriku (zlatno doba islama). Za omedskih (661-750) i abasidskih (749-1258) kalifa osvojena je berberska Afrika i Španija, a na istoku delovi Indije i središnje Azije. Osmanlije su proširili islam u Maloj Aziji i po Balkanu. No islam se nije širio samo vojnim osvajanjem već i verovesničkim posredstvom trgovaca i sufijskih bratstava (derviški redovi). Trgovačke karavane proširile su ga crnom Afrikom, a pomorski trgovci (VIII-XV. stoljeće) jugoistočnom Azijom (Malezija, Indonezija, južni Filipini).
Savremeni islamski svet obuhvata pet kulturoloških zona: arapsku (arapske zemlje i narodi), tursku (Osmanlije, Azerbejdžanci, Turkmeni i dr.), iransko-indijsku (Iran, Avganistan, Pakistan, Bangladeš, muslimani u Indiji), malešku (Malezija i Indonezija) i crno-afričku (Eritreja, Nigerija, Sudan i dr.) zonu. U tom raznoliKOM supstratu islam je vekovima razvijao bogatu, raznoliku i u isto vrijeme jedinstvenu islamsku civilizaciju. U XIX. i XX. veku u islamskom svetu dolazi do istovremene težnje prema panislamizmu (političko, društveno i duhovno jedinstvo islamskih zemalja i naroda) i prema nacionalizmu (stvaranje posebnih država na jezičnoj, kulturnoj i istorijskoj podlozi, s većim ili manjim stepenom svetovnosti).
Islamsko društvo u XX. veku nije bilo imuno ni prema uticaju socijalističke i komunističke ideologije. Osim toga, postoji težnja povratka izvorima islama i istovremeno nastojanje da se islam prilagodi modernom vremenu (reformizam). Broj muslimana danas (2009) je teško procijeniti zbog velikog raspona u kojem se kreću objavljene brojke (od 950 miliona do 1,6 milijardi), no, smatra se da je brojka od 1,5 milijardi najbliža realnosti. Što čini četvrtinu svetske populacije. Oko 30% muslimana sveta živi na indijskom potkontinentu, 18% u arapskim zemljama, 20% u podsaharskoj crnoj Africi, 17% u jugoistočnoj Aziji prvenstveno u Indoneziji i Maleziji. Skoro 10% muslimana živi u Kini i zemljama centralne Azije isto toliko u Iranu i Turskoj. U Evropi živi oko 40 miliona muslimana prvenstveno na Balkanu u evropskom delu Rusije i zemljama zapadne Evrope.

Budizam je religija i filozofija nastala u Indiji oko 527. godine pne. Osnivač budizma je Sidarta Gautama (pali: Sidata Gotama), po čijoj duhovnoj tituli, Buda (probuđeni, odnosno, onaj koji zna), je ova religija i dobila ime.
Cilj budizma je dostizanje prosvetljenja, ili, tačnije rečeno, probuđenja (pali i sanskrit: bodi). Probuđenje se može odrediti kao uviđanje istine (sanskrit: darma, pali: dama) koja se krije iza pojavne strane fenomena, napuštanje i prevazilaženje gneva, želje i neznanja, te dostizanje oslobođenja od svekolike patnje, odnosno stanja blaženstva i unutrašnjeg mira, nirvane (pali: nibana — utrnuće, gašenje), a time i prekidanja ciklusa preporođenja (samsara). Način za dostizanje probuđenja Buda je izložio u osmostrukom plemenitom putu.
Budizam se danas može podeliti u tri velike grane: theravada (kao jedina preostala škola nikaja budizma), mahajana i vadžrajana budizam.
Budizam se tokom 45 godina Budinog podučavanja i u prvih nekoliko vekova posle njegove smrti brzo proširio indijskim podkontinentom, a potom i centralnom, južnom, istočnom i jugoistočnom Azijom. Početkom dvadesetog veka budizam stiže u Evropu i Ameriku. Zemlje sa najviše budista (približni brojevi u milionima) su Kina (102), Japan (89,5), Tajland (55,5), Vijetnam (49,7), Mijanmar (41,6), (9,2), Kambodža (9,1) i Indija (7) [1].

Zaključak

Mit je toliko složena pojava da je svaki govor o njemu parcijalan. Najpre zbog toga što je pojmovno objašnjenje mita uvek neadekvatno, jer je u svom originalnom vidu mit nečitljiv za racionalni um. To posebno odnosi na prvobitni, može se reći, elementaran, ali najrazvijeniji i najpotpuniji mit i mitologije arhajske zajednice, ranih agrarnih društava i civilizacija starog sveta. Drugi razlog zbog kog je mit nemoguće zahvatiti u celini leži u činjenici da je mit prisutan u gotovo svim domenima kulture: u religiji, književnosti, likovnim umetnostima, muzici, politici i istoriji, da u svakoj od ovih oblasti istovremeno zadržava svoja osnovna svojstva, ali se i prilagođava specifičnim medijima (religijski spis, književnost, slikarstvo, politika), i istorijskim i društvenim kontekstima. Treće, zato što se kao pojam koristi krajnje neujednačeno i može se upotrebljavati u velikom broju, često sasvim različitih značenja: a) mit je «sveta priča»; b) mit je predstava; c) mit je arhetip; d) mit je lažna priča. U svakodnevnom govoru, pa i u naučnim radovima pojam mita se upotrebljava kao prototip ideološkog mišljenja, lažne svesti i lažnih autoriteta. Četvrto, zbog svega ovoga, mit je tokom istorije, a naročito u poslednjih vek i po, bio predmet različitih interpretacija, što uvećava konfuziju oko njegovog tumačenja i upotrebe pojma. I najzad, mit kao živo i nadasve vitalno tkivo kulture zamire i ponovo se rađa, prerađuje, prilagođava vremenu, novim medijima i ideologijama, ali tako da se menja njegova retorika, uloga i funkcija, do one mere da se potpuno udaljuje od svog «originala», a da istovremeno u mnogim aspektima ostaje ono što je oduvek bio.
Što se tiče magije, još i danas se ponegdje, primjerice u sektama poštuje neopoganizam, poštovanje prirode i Majke Zemlje, što je bilo omiljeno u drevnim vremenima. Tako se poštuje Geja, grčka Majka Zemlja. U neopoganizmu veliku ulogu ima magija. Mnogo ljudi vjeruju u magiju, odlaze vračarama da im gataju iz tarot karata ili iz taloga čaja ili kafe u šoljicama. Čini se da su magija i proricanje još uvijek prisutni, iako se živi
u svijetu tehnologije i znanosti. Feministička društva tako poštuju božice. Wicca je neopoganska religija, a njezin je simbol pentagram. Vjerovanju u magiju možda je pridonijela knjiga "Harry Potter" britanske književnice J. K. Rowling, koja oživljava magiju. Cilj nauke je iskorijeniti praznovjerje, jer mnogi ljudi, koji se bave tom aktivnošću, samo žele zaraditi i pritom varaju ljude, a najviše im to uspijeva kod neprosvijećenih ljudi, primjerice kod seljaka u Indiji.
Kao što se moglo videti, religija je veoma složena i kompleksna pojava koja u svakodnevnom životu pojedinaca, ali i društvenih grupa i društva, može da igra i igra važnu i značajnu ulogu. Kao što smo takodje videli religija je postala mnogo jača i šire rasprostranjena pojava od magije iako je magija nastala pre religije. Danas postoji mnogo religija koje se koriste kao sredstvo legitimisanja postojećeg poretka, a koristi se i u pragmatske političke svrhe.

LITERATURA

1.Frejzer Dž., Zlatna grana, BIGZ, Beograd, 1992.
2.Hamilton M., Sociologija religije, Clio, Beograd, 2003.
3.Karl Albert, Vom Kult zum Logos Studien zur Philosophie der Relogion, Felix Meiner
Verlag, Hamburg, 1982.
4.Krek Dr. Gregor, Uber die Wircklichkeit der slavichen traditionellen Literatur als Quelle
der Mythologie, Wien, 1869.
5.Leh Mruz, Mit i mitsko mišljenje, Kultura, Beograd, 1976
6.Maletinski B., Poetika mita, Nolit, Beograd, 1985.
7. Mircea E., Mit i zbilja, MH, Zagreb, 1970.
8.Petrović S., Mitologija, kultura, civilizacija, Salus, Beograd, 1995.
9.Šeling, Filozofija mitologije, Opus, Beograd, 1988.
10.Sproul R.C., Ako postoji Bog zašto postoje ateisti, Svetlost istine, Beograd, 2005.
11.Vidaković M., Sociologija, Cekom-books, Novi Sad, 2008.
12.www.autentik.net
13.www.domaci.de
14.www.znanje.org
15.www.wikipedia.org
16.www.svetlostistine.org

PROCITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠCU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITICKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RACUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi