POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ SOCIOLOGIJE:
Multikulturalizam-seminarski rad

DEMOKRATIJA


Rad koji je pred vama treba da pokaže značaj i prednosti demokratije kao vrste političkog poretka uopšte, ali naravno i da ukaže na nedostatke i negativna svojstva ovog fenomena. Suština celokupne priče o vladavini naroda (kako se ustvari demokratija i prevodi; demos – narod, kratein – vladati) i po mnogima najboljeg oblika političkog poretka je smeštena u ovaj rad.
Da bi uopšte i počela sa ovako opširnom i izazovnom temom proćiću kroz nekoliko segmenata, počevši od samog istorijata i značenja pojma demokratije. Kao što svaki pojam, vezan za državu, ima svoje uporište u istoriji jednog društva, tako i demokratija vuče svoje korene iz daleke antičke istorije. Danas, međutim, demokratija nema isti oblik i isti značaj, ali sama suština je zadržana. Neću se baviti previše ovom problematikom, koliko ću obratiti pažnju na sam razvoj i oblike demokratije u današnjoj, modernoj državi. Kako su ljudi, njihovi običaji i kultura različiti na različitim krajevima sveta, tako je pristup demokratiji kao državnom poretku drugačiji u od države do države (naravno, ako je demokratija u njima zastupljena). Stoga, pojavljuju se mnoge vrste demokratije koje odgovaraju datom uređenju i načinu zivljenja i upravljanja. Kroz sve ove stvari proćićemo uz obavezan osvrt na istorijske činjenice, ali i uz pomen nekih današnjih događanja i primera.
Država je veoma složena tvorevina koja se sastoji iz niza različitih sastavnih delova, celina. I kao takva ona teži ka određenom načinu vođenja, kako njenih delova tako i nje u celosti. Različiti su oblici društvenog poretka, ali moglo bi se reći da je danas demokratija upravo ta koja je najviše zastupljena. Njena zastupljenost se ne ogleda samo u tome da je često primenjena, nego i u težnji za njenom primenom. Nesumljivo je i sasvim izvesno da je danas demokratija najprihvatljiviji oblik političkog poretka, što mnogi politikolozi i sociolozi napominju u svojim delima. Moglo bi se reći i da je to jedan od najboljih poredaka, posto u svom praktičnom ostvarivanju nikad nije lišena određenih slabosti i mana.
No, da ne bi previše dužila, sve gore pomenute segmente uz opširniju realizaciju smo smestili u ostatak rada....


1. DEMOKRATIJA – SUŠTINA I ZNAČAJ

Demokratija se najčešće objašnjava po etimološkom značenju reči. To je složenica od dve grčke reci: demos - narod i kratein – vladati, pa se demokratija objašnjava kao vladavina naroda. Međutim, ako bi se demokratija shvatala u etimološkom smislu, to bi značilo da nema ni države i njene vlasti, jer državna vlast znači određen odnos podčinjenosti između nadređenih i podređenih, između onih koji imaju vlast i onih prema kojima se vrši vlast.
Teško je objasniti demokratiju samo vladavinom većine, pa se govori da je demokratija vrlo složen sistem odnosa između države i građana u pravcu ostvarivanja slobode ličnosti građana i transformacije državne vlasti. Demokratiju karakterišu određena obeležja:


• Učešće svih ili većine u odlučivanju o opštim poslovima zasniva se na ideji o vrednosti svakog građenina,
• Razvija se poštovanje državno pravnog poretka i ostvarivanje zakonitosti u primeni prava i u vršenju državne vlasti,
• Državna vlast u odnosu sa građanima mora voditi računa o čoveku kao slobodnom biću i u granicama humanosti vršiti ovlašćenja,
• Građani uživaju određene slobode i prava, naročito politička i to bez ograničenja u pogledu pola, nacionalnosti, rase, vere i sl.,
• Država svojim građanima, kulturnim i obrazovnim sistemima, omogućava sticanje sve većeg obrazovanja i kulture,
• Ekonomski uslovi života su poboljšani u smislu slobodnijeg političkog opredeljenja,
• Političko organizovanje je pretpostavka ostvarenja demokratije, a mogu biti i razna profesionalna udruženja, kao što su sindikati,
• Učešće naroda u vršenju vlasti pojavljuju se u dva osnovna vida: učešće preko predstavnika i neposredno...

Demokratija je oblik državnog i društvenog uređenja u kome vlast pripada većini naroda. Demokratija je državno i društveno uređenje u kome vlast proizilazi iz naroda i pripada narodu.
Demokratija pripada redu velikih političkih pojmova koji se opiru sažetim i jednostavnim, definicijskim određenjima. Retki su pojmovi koji su se tako dugo održali u upotrebi, i u teoriji i u praksi, kao što je to pojam demokratije. Više od dva milenijuma upotrebe, pa i zloupotrebe, pojma demokratija učinili su da je taj pojam postao kontroverzan, dvosmislen, nedorečen, neodređen, difuzan, pa i konfuzan.
Kako ističe, H. Laski, za neke je demokratija oblik vlade, a za neke način društvenog zivljenja i odnosa u društvu. U svakom slučaju ovaj širok pojam, skreće pažnju na značaj i delovanje mnogih faktora demokratije koji nisu u užem krugu političkih načela, institucija i procedura. Slične razlike u ocenama vrednosti demokratije kao oblika političke vladavine mogu se naći u delima novijih i savremenih mislilaca.
Džeferson je isticao da se svaka vladavina degeneriše, ako je poverena samo onima koji narodom vladaju i da je jedini pouzdani nosilac vlasti narod, koji valja i obrazovati za demokratiju.
V. Čerčil i Dž. Nehru su mislili da je demokratija dobar oblik vlade, samo zato što je demokratija manje loša od svih drugih oblika koji se s vremena na vreme oprobavaju.
Pojam demokratija obuhvata neke bitne elemente koji su opšti i trajni, kao što su: narod, sloboda, vlast, država, društvo, uređenje; kao i dodatne elemente koji su promenljivi i zavise od vremena u kome se javlja i definiše aktuelan tip demokratije. Ona nije ista u svakom vremenu i prostoru i na tim elementima se utvrđuje njena definicija.
U upotrebi su i neke druge definicije demokratije, ali su sve slične. Neke od njih su: „Demokratija je vlast naroda, od naroda, za narod“, ili: „Demokratija je vladavina naroda u njegovom sopstvenom interesu“, „Demokratije je vladavina lica koja su slobodno izabrana i odgovorna onim koji vladaju“, ili: „Demokratija je oblik političkog sistema u kome pored političke participacije građana postoji i njihovo konkretno učešće u odlučivanju“ i mnoge druge.....


2. RAZVOJ DEMOKRATIJE KROZ ISTORIJU

U prvo vreme u staroj grčkoj demokratija čak nije ni imala ono značenje koje je joj se danas pridaje. Svoje pravo značenje kao „vladavina naroda“ i „narodna suverenost“ demokratija je dostigla mnogo kasnije, kada je već zasla u zrelo doba svog života. A kako je demokratija kao vladavina naroda mogla da nastane samo na razvalinama ranijeg aristokratskog ili oligrahijskog uređenja, ona je u svom izvornom obliku predstavljala vladu siromašne većine, demosa odnosno plebsa.
Ovo shvatanje bilo je duboko uvreženo među Grcima i na njega nailazimo kako kod Platona tako i kod Aristotela, mada su se oni međusobno bitno razlikovali u oceni njene vrednosti. Platon je smatrao da demokratska vlast nastaje kada siromasi pobede, pa jedan deo protivnika pobiju, druge proteraju, a sa ostalima ravnopravno podele vlast i građanska prava. Aristotel je takođe smatrao da u demoktratiji ima vrhovnu vlast slobodna i siromašna većina.
I Perikle je nastojao da iskaže pravu istinu o atinskoj demokratiji i njenim nepobitnim vrednostima. Po njemu, to nije bila vladavina samo jedne klase ma koliko mnogobrojne, kao što je to slučaj sa siromašnima, jer u demokratiji kao vladavini celog naroda o čovekovoj sudbini ne odlučuje ni bogatstvo ni siromaštvo.
Posle ovih poimanja demokratije i njenog neposrednog začeća, sa prostora antičkog društva ona počinje da se širi i na druge segmente tadašnjeg društva. Kao jedan od bitnih utemeljivača pojavljuje se i rimska republika. Rim kao nova etapa, nova faza društva, novi tip društva i oblik državnog uređenja nosi i daje nova merila o tome šta je demokratija. Ma koliko vešti u političkom vladanju Rimljani čak ni u republikanskoj eri nisu imali mnogo demokratije u svom političkom sistemu, a pojedini demokratski elementi, ustvari nastali kao posledica vojnih potreba i vojne demokratije. Glavna vlast bila je u izvršnim organima i Senatu. Isticanje principa jednakosti među ljudima kod rimskih stojika kao i kod Cicerona, Gaja, Ulpijana, bilo je inspirisano više etičkim nego političkim motivima.
Hrišćanstvo, koje je nastalo kao vera i ideologija siromašnih preuzelo je od stojika ideju jednakosti, iako je ona bila više duhovne, nego zemaljske prirode. Međutim, zna se da je kasnije Hrišćanstvo postala glavna vera čitave države, tako da se težnja ka demokratiji samim tim i sve više širila.
Jedno od uporišta na kojima se u toku srednjeg veka održavala i tinjala klica demokratije, bila je ugovorna priroda odnosa između, vladara i podanika, kao i svetovne i duhovne vlasti. Feudalni poredak je začetak pluralizma, konstitucionalizma i reprezentacije jer se ispunjenje tih unapred datih ugovornih pogodbi može od svakog zahtevati. Iz njih su ponikli razni oblici dogovora o javnim stvarima i poslovima države, bilo u vidu savetovanja, dogovaranja ili ustanove javnih sabora raznih staleža. Svi ovi elementi iz koje će se kasnije razviti prvi demokratski oblici tinjali su u okviru feudalnog poretka, da bi se u šesnaestom veku i dalje pod uticajem religijskih šizmi i znatnih promena u načinu proizvodnje postepeno razvili u pojedne, najpre, reprezentativne demokratske institucije, prerastajući kasnije u prve forme izvorne liberalne demokratije i posredničkog individualizma.
Bilo je primera u istoriji da je demokratija nastala tako reći spontano, u određenim relativno homogenim i jednistvenim društvima. Takva pojava demokratije obično se vezuje za seoske opštine u Švajcarskoj, koje su godinama predstavljale obrazac demokratske jednostavnosti i nepomućenih prednosti slobode u uslovima relativne jednakosti. Ovakav spontan način srećemo i u slobodnim naseobinama evropskih doseljenika na američkom tlu. Amerika je u odnosu na Evropu imala tu prednost da je bila prirodno naklonjena demokratiji.
Međutim, ako se zanemare ovi retki primeri skoro spontanog nastanka demokratije, onda se susrećemo sa neobično teškim zadatkom utvrđivanja načela na kojima demokratski poredak treba da se zasniva, pogotovo u mnogoljudnim političkim zajednicama.
Naime, u engleskoj liberalnoj demokratskoj tradiciji koja se iskristalisala do devetnaestog veka , preovlađuju shvatanja o demokratiji kao autonomiji i individualnoj slobodi i odgovornosti, dok u Francuskoj preovlađuje ideja demokratije kao participacije sa naglašenim težnjama ka popularnoj vladavini jednakosti. Međutim, u obe tradicije deluju snažni uticaji liberalnih ideja koje demokratske slobode smeštaju pretžno u političku sferu, dok se do uticaja socijalne demokratije dolazi znatno kasnije u dvadesetom veku.
Američko iskustvo, iako pod pretežnim uticajem engleske političke tradicije naginje po svojoj otvorenosti kombinaciji liberalne i pluralističke demokratije, nadmetanju političkih grupa u „slobodnom“ političkom prostoru.
Moderna iskustva i savremena shvatanja o demokratiji ne prihvataju bilo koji pojedinačni činilac kao odlučujući za postojanje ili ne postojanje demokratije, već radije uzimaju u obzir čitav niz faktora, materijalnih, kao i kulturnih i duhovnih, uporedno sa situacionim uticajima.
Demokratija, koja je kao sistem bila ozbiljno uzdrmana uoči i tokom dva velika svetska rata u dvadesetom veku, danas je veoma značajna i kao mobilizacioni koncept i „ideja – snaga“ u borbi protiv različith oblika autokratije, diktature. Očuvanje demokratije protiv ovih opasnosti je pre svega u ravnoteži i dopunjavanju ekonomske i političke demokratije, balansu između centralne vlasti i samouprave, očuvanju najvažnijih prava i sloboda. U modernom smislu demokratija se sve više javlja i kao etički problem i kao problem čoveka. U svakom slučaju demokratiju i njenu stabilnost mogu ugroziti i nasilni, iznuđeni oblici rušenja poretka, koje donose nove društvene nepravde i nejednakosti.
U savremenoj demokratskoj teoriji, rasprave o osnovnim vrednostima i temeljima demokratije, koje otkrivaju njihova međusobna protivrečja, sve više ističu neophodnost uzajamnih balansa i kontrabalansa tih vrednosti, a sve manje priznaju isključivost bilo koga od principa i vredosti demokratije.
Slični teorijski pogledi na razrešavanje prividnih ili stvarnih protivrečnosti među demokratskim vrednostima razvili su se i kad se radi o odnosu individualizma i kolektivizma. Ni individualizam, ni kolektivizam nužno ne podrazumevaju demokratiju, a u isto vreme su sposobni da je dostignu. Ima primera demokratske orjentacije i kod jednih i kod drugih što je ujedno i najvažnije.
Danas je svet ponovo u promenama i one bitno utiču na promenu sadržaja demokratije.


3. OSNOVNI OBLICI DEMOKRATIJE

Kao što nema jedinstvene definicije demokratije, tako ne postoji ni jednistvena, ili približno jedinstvena, njena klasifikacija. Tako se demokratija razvrstava po oblicima, vrstama, modelima, formama i tipovima. Gledano sa stanovišta učešća građana u vlasti tj. povezivanjem i ostvarivanjem narodne volje sa državom demokratiju posmatramo sa aspekta njenih osnovnih oblika:


a. Oblik posredne demokratije
b. Oblik neposredne demokratije
c. Oblik poluneposredne demokratije

 


3.1. Oblik posredne demokratije

Ovaj oblik naziva se predstavnička demokratija, pošto se volja naroda ostvaruje preko izabranih predstavnika u organima vlasti. Ideja posredne demokratije je da svaki pojedinac treba da učestvuje u izboru onih, koji će kao najbolji činiti Vladu, kao njihovi predstavnici, ako već nije u stanju da neposredno učestvuje u svemu što se tiče života u zajednici. Predstavničko telo vrši vlast u ime naroda, pa ta vlast ne pripada tom prestavničkom telu, već pripada narodu. Sistem predstavničke demokratije ne ugrožava načelo narodne suverenosti, jer narod ostaje i dalje suveren, a na slobodnim izborima bira svoje predstavnike koji vrše vlast.
Predstavnička vlast treba da bude ograničena ustavom i zakonom. Da bi demokratija dosla do većeg izražaja moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
• da kandidovanje predstavnika bude slobodno i da građani vrše to pravo,
• da se kandidovanje vrši pojedinačno, a ne po listama,
• pravo glasa treba da imaju svi punoletni građani
• odnos birača i predstavnika mora biti takav da građani mogu poznavati rad prestavnika, da predstavnici podnose izveštaje o svom radu biračima i budu u vezi sa njima.


3.2. Oblik neposredne demokratije

Neposredna demokratija je vršenje određenih poslova neposredno od građana. Ovo je najneposrednije ostvarivanje narodne volje, narodne suverenosti, pošto ovim putem građani u celosti učestvuju u vršenju vlasti. Međutim, otkad postoje takvi oblici demokratskog odlučivanja i vršenja vlasti, postavilo se pitanje u kojim slučajevima se može primenjivati taj oblik, a kada to nije moguće. Izdiferencirali su se neki oblici koji se mogu primenjivati, a to su: masovne skupštine, plebiscit, referendum, narodna inicijativa i dr. Ako ustavi utvrđuju da vlast pripada narodu, to ne znači da vlast vrši svaki pojedinac, već narod u celini. Prema tome je, integralna, potpuna neposredna demokratija, gde bi svaki pojedinac učestvovao u vlasti neostvariva. Ona je u sferi teorijskih pretpostavki. Kada se pojedinci nađu u vlasti, oni su samo organ naroda i ne ostvaruju svoju vlast.
U savremenoj, mnogoljudnoj i složenoj državi teško je ostvariti neposrednu demokratiju, iako ona uvek ima prednost, u svim delatnostima državne organizacije, pa dolazi do kombinacije posredne i neposredne demokratije. Oblici neposredne demokratije su dosta različiti, tako imamo zborove građana, građansku inicijativu za donošenje odrđenih akata i preduzimanje određenih mera od strane državnih organa. Najznačajniji oblik neposredne demokratije je referendum koji se sastoji u izjašnjavanju građana o postavljenom pitanju. Odluka na referendumu je konačna i nju organ mora primeniti. Naravno, da je vrlo važno pripremiti referendum, objasniti građanima postavljeno pitanje i njegov značaj, kao i obezbediti sve druge uslove koji su bitni da se građani slobodno opredele i glasaju. Kombinacija posredne i neposredne demokratije, sa što većom primenom neposredne demokratije, čini ostvarenje i razvoj demokratije. Razvoj svih ovih elemenata može omogućiti veće učešće građana u vršenju vlasti, odnosno ostvarenju demokratije.
U demokratiji, bilo da je ona neposredna, posredna, ili kombinacija ova dva, je pre svega bitan glas. Glas svakog pojedinca čini suštinu biranja svojih predstavnika, koji će kasnije voditi državu u njihovo ime. Tokom istorije postojale su različite malverzacije, a neke od tih krajnje čudnih radnji su promenili tokove istorije. Bilo kako bilo, glasanje je osnovni izraz demokratije, jer se kroz parcijalno prisrupanje dobija jasnija slika o tome ko je ZA a ko PROTIV (večita dilema i večiti problem).


3.2.1. Za i protiv

Tradicionalno, svrha demokratije je da zaustavi preveliko gomilanje moći u rukama jednog pojedinca ili nekoliko njih. Ona treba da stvori ravnotežu koja bi dala dovoljno moći za ono što Alexandar Hamilton naziva snažnom i energetičnom vladom i da izbjegne davanje previše moći tako da se ona zloupotrijebi. Neki, kao Winston Churchill, smatraju demokratiju najmanje lošim od svih oblika vladavine (demokratija je najgori oblik vladavine osim svih ostalih koji su bili isprobani sa vremena na vrijeme V. Čerčil). Stvarajući sistem gdje građani mogu smjenjivati vladajuću grupu, bez promijene legalnog temelja vladavine, demokratija smanjuje političku nesigurnost i nestabilnost, i uvjerava građane da koliko se god oni ne slagali sa postoječim mjerama, imat će šansu da promijene one na vlasti, ili mjere sa kojima se ne slažu. Demokratija je, takođe, vezana za ideju ustavne vladavine, stavljajući granicu koju vladajuća većina u vladi ne može priječi.
Ipak, neki vjeruju da ne postoji sistem koji može idealno upravljati društvom i da demokratija nije moralno idealna. Zastupnici ove tvrdnje govore da je u srcu demokratije vjerovanje da ,ako se većina slaže, da je legitimno povrijediti manjinu. Oni koji se ne slažu sa ovom tvrdnjom vjeruju da u liberalnim demokratijama gdje su manjinske grupe zaštičene, manjine i većine se ,ustvari, stvaraju gotovo sa svakim različitim pitanjem.
Moć većinskog glasa je još uvijek najveći problem. Istorijski primer je Hitler u eri koja je predhodila nacističkoj Njemačkoj, koji je bio izabran 1933. od strane manjine njemačkog naroda sa najvećim glasom. Iz tog razloga, neke su države stvorile ustave-zakone koji brane neka pitanja od većinskog odlučivanja (u nemačkom ustavu je donešena stavka koja govori da se demokratski sistem u toj državi ne može više mijenjati). Generalno, da bi se ustav promijenio potrebna je jako velika većina izabranih zastupnika, ili zahtjeva da sudija i porota odluče da su proceduralni standardi ispunjeni od strane države, ili, jako retko, referendum određuje promijenu.
Pored zaštita koje garantuje ustav za ljudska prava, neki izborni sistemi uvode proporcionalno zastupništvo da bi svi bili fer zastupljeni.


3.3. Oblik poluneposredne demokratije


Na prvi pogled se vidi da je ovaj oblik demokratije sinteza posredne i neposredne demokratije. Suština poluneposredne demokratije je u učešću i naroda i narodnih predstavnika u vlasti i odlučivanju. Naime, izborni predstavnici u parlamentu, vladi i drugim organima, donose sve odluke izuzev nekih koje se smatraju bitnim, a donosi ih sam narod (referendumom, plebiscitom, ili na neki drugi neposredan način). Taj mešoviti sistem ostvarivanja demokratije vrlo je čest i javlja se u ogromnoj većini država, jer čistih oblika učešća samo građana ili samo izabranih predstavnika građana nema.
Ustav SRJ utvrđuje: „U Saveznoj Republici Jugoslaviji vlast pripada građanima. Građani vrše vlast neposredno i preko slobodno izabranih predstavnika“ (član. 8. Ustava). Sasvim je jasno ustavno utemeljenje poluneposredne demokratije u vršenju vlasti, jer je explicite utvrđeno:
• Da građani vrše vlast neposredno i tako ostvaruju svoju suverenost,
• Da građani vrše vlast i preko slobodno izabranih predstavnika.

4. TIPOVI (VRSTE) DEMOKRATIJE

Duga istorija postojanja demokratije puna je različitih teorija i shvatanja o demokratiji i njenoj ulozi u ostvarivanju prava i sloboda građana i vrđenju vlasti. Tako su nastale brojne definicije i klasifikacije demokratije, koje ćemo svrstati u tri grupe.
Prva grupacija odnosi se na shvatanje pojma demokratije blisko sociološkom sistemu podele: demokratija blisko sociološkom sistemu podele: demokratija kao oblik društva, kao struktura vlasti, kao političko društvo, kao politički model i demokratija kao oblik političkog sistema.
Druga grupacija se odnosi na pridevnu i prisvojnu demokratiju pa se ističe kao: parlamentarna demokratija, konzervativna, industrijska, buržoaska, radnička, protektivna, zatvorena, progresivna, formalna, otvorena, narodna, nova, statička, participativna, samoupravna, pluralistička, višepartijska, ustavna i neustavna demokratija, itd.
Treća grupacija se odnosi na globalnu ideološku i sistematsku podelu: liberalna demokratija, sovjetska, evrokomunistička, evrosocijalistička, masovna, samoupravna demokratije i dr.
Sve tri navedene grupacije, u osnovi, se mešaju, pa je zbog toga i došlo do teorijke nepreciznosti izražene kroz oblike, vrste, modele i tipove. U suštini različiti su pogledi na svu tu klasifikaciju i teško je opredeliti se za bilo koju od njih, jer kako su različite definicije demokratije, različiti pristupi demokratiji tako su i podele različite. Neki teoretičari pokušavaju da izađu iz te zbrke klasifikacije koristeći podelu po epohama društva i tipovima društva.
Iz ove konfuzije je prosto nemoguće izaći. Ako bi se opredelili za podelu po epohama vršili bi klasifikaciju na: antičku, srednjovekovnu, buržoasku i socijalističku. Međutim, mislim da ta podela ne bi mogla u potpunosti da odgovori zadatku tj. priblibližavanju ovog fenomena čitaocu. Stoga, koristićemo novu podelu koja je saglasna sadržaju velikih (sintetičkih) uopštavanja prema zajedničkoj osnovi. To je podela prema tipovima ili vrstama i u sebi sadrži demokratiju sa ekonomskog, politickog i masovnog aspekta.
Nova podela bi mogla da se svede na:
• Politička demokratija,
• Ekonomska demokratija,
• Masovna demokratija,
• Neposredna demokratija
.

 

4.1. Politička demokratija

Ova demokratija u sebe uključuje i objedinjuje razne konkretne forme građanskih prava i sloboda i političkih institucija u sva tri tipa društva (kapitalizmu, socijalizmu i zemljama u razvoju). To znači da je politička demokratija imanentna svim tipovima društva, ali je najjače utemeljena u klasičnom tipu buržoaske parlamentarne demokratije.
Sadržaj političke demokratije usmeren je na opštu političku sferu čovekovog zivota, a naročito se ogleda u opštem biračkom pravu, vladavini većine, političkim pravima i slobodama i višepartijskom sistemu. Građansko društvo je utemeljilo navedene vrednosti, ali su sve one primenjivane saglasno interesu vladajuće klase. To je naročito slučaj sa biračkim pravom, koje je ograničeno raznim cenzusimai koje je tzv. Izbornom geometrijom stavljeno u službu vladajuće klase ili jačih političkih stranaka. I vladavina većine je najčešće bila formalnog karaktera pošto su stvoreni posrednički instrumenti koji veoma vešto pretvaraju formalnu volju većine u stvarnu volju manjine na vlasti. Ili, višepartijski sistem je nesumljivo veoma dobra forma političke demokratije i tekovina buržoaskog tipa društva, ali pod uslovom da za sve postoje objektivni i jednaki uslovi.
Politička demokratija je ostvarila veoma zapažene rezultate na institucionalnom i opštem nivou, ali su ti rezultati za konkretnog čoveka (građanina) relativno mali. Na institucionalnoj ravni buržoaska demokratija ostvarila je tri krupna rezultata:
Uspostavila je i ojačala načela odgovornosti javne vlasti pred društvom,
• Uspostavila i ojačala zakonitosti u radu državnih i drugih organa,
• Konstituisala je i modelovala moderan parlamentarni sistem.

Politička demokratija je imala formalni karakter u bivšim zemljama socijalizma, pa i u vodećem Sovjestskom Savezu. Nisu poštovana politička prava ni nakon Ustava iz 1936., kojim su bila ustanovljena značajna prava i slobode građana, pa i politička prava. O višestranačkom političkom organizovanju nije bilo ni govora.

4.2. Ekonomska (industrijska) demokratija

Građansko društvo favorizuje politčku demokratiju, a u drugi plan stavlja široko područije ekonomskog života ljudi. Pa, ipak, u celoj etapi razvoja kapitalističkog tipa društva postojali su neki oblici ekonomske (industrijske) demokratije. Taj razvoj ekonomske demokratije može se promatrati i pratiti kroz tri faze.
Prva faza obuhvata period liberalnog kapitalizma i u osnovi je niža faza industrijske demokratije. Osnovna karakteristika ovoga perioda je krajnji individualizam i stroga zaštita privatne imovine. Taj perio bio je i vreme uspostavljanja tržišne privrede. Sredstva za proizvodnju bila su u rukama privatnika i bila su relativno nerazvijena. Eksploatacija radne snage bila je dovedena do krajnjih granica, a prava zaposlenih svedena su na najmanju moguću meru. U takvim uslovima malo se moglo govoriti o ekonomsko – industrijskoj demokratiji.
Druga faza razvoja i funkcionisanja ekonomske demokratije je najbitnija i obuhvata razdoblje više od dva veka. Njene bitne karakteristike su ostvarivanje elementarnih prava najamnih radnika u okviru kapitalističke proizvodnje. U ovoj fazi industrijska (ekonomska) demokratija dobila je svoju fizionomiju i sadržaj pošto je odgovoreno na neka bitna pitanja: koja područja (sadržaj) obuhvata industrijska demokratija, koji je način ostvarivanja prava u okviru industrijske demokratije, te koje su sličnosti i razlike između parcijalne i industrijske demokratije.
Treća faza javlja se kao industrijska ili ekonomska demokratija u bivšim zemljama socijalizma, ali ne u svim njenim formama. Doktrina socializma polazi od toga da mora doći do potpunog ekonomskog oslobođenja i uvođenja vlasti radničke klase. Međutim, to je, očigledno samo proklamacija, pa je u većini zemalja socializma radništvo ostvarivalo pravo samo na nivou industrijske demokratije i participacije.


4.3. Masovna (narodna) demokratija

Predstavnici masovne ili narodne demokratije smatraju da svaki čovek (pojedinačno) treba da na odgovarajući način odlučuje o bitnim pitanjima države i društva. Takav vid demokratskog upravljanja zagovarali su neki grčki filozofi, zatim socijalisti – utopisti, anarhisti i, na koncu, staljinisti.
Anarhisti smatraju da je svaka državna vlast suvišna i zato država ljudima nije ni potrebna. Zagovarali su potpunu slobodu pojedinaca koji se dobrovoljnim ugovorom udržuju u neke asocijacije, „savez jednakih“, koji zamenjuje dotadašnja vođstva formirana iz reda određene klase ili partije. Tako masa pojedinaca postaje društveni ideal gde se organizuje sistem upravljanja na osnovu opštih moralnih zakona, a ne po zakonima pravne države. Takva, masovna demokratija ravnopravnih pojedinaca teško da se može ostvariti jer zakoni mase nisu u stanju da donesu progres.
Ovaj tip narodne demokratije formalno je locirao svu vlast u narodu, a stvarna vlast bila je u vladajućoj pariji i državi. Bila je to demokratija za izvršavanje, a ne i za upravljanje i odlučivanje.

4.4. Neposredna demokratija

Ova demokratija nije masovna niti narodna, mada su po formi slične, ali su po sadržaju sasvim različite. Pod neposrednom demokratijom podrazumevamo određene ustavom i zakonom zagarantovane forme odlučivanja građana. Oblici neposredne demokratije javljali su se kroz istoriju od antičke Grče do danas. U staroj Grčkoj su se okupljali slobodni građani (ne svi ljudi) na trgovima, gde su takve skupštine – skupovi (tzv. Eklezije) donosile važne odluke.
U buržoaskim sistemima dominira predstavnička, ali i neposredna demokratija. U stvari, javlja se model mešovite primene posredne i neposredne demokratije. Neki oblici neposredne demokratije razvili su se u eri kapitalizma (npr. u Švajcarskoj).

5. Modeli demokratije

Demokratija se često smatra jedinstvenom neospornom pojavom. Uglavnom se njen oblik koji se javlja u većini zapadnih društava (sistem redovnih izbora zasnovanih na opštem pravu glasa) ocenjuje kao jedini legitimni oblik demokratije. Postoji veliki broj medjusobno suprostavljenih teorija i modela demokratije koji daju svoje vidjenje narodne vladavine, postoje mnogi demokratski oblici i mehanizmi kojima se demokratska vlada moze pravdati. Mogu se izdvojiti četiri razlicita modela demokratije:
• klasicna demokratija,
• protektivna demokratija,
• razvojna demokratija,
• narodna demokratija.

5.1. Klasična demokratija

Klasični model demokratije zasniva se na polisu, odnosno gradu-državi antičke Grčke, koji se često opisuje kao jedini čisti ili idealan sistem narodnog učestvovanja. Atinska demokratija razvila je izuzetan vid neposredne narodne vladavine koji bi mogao da ima ograničenu primjenu u savremenom svijetu. Atinska vladavina svodila se na oblik vladavine koji se odvija na masovnim okupljanjima. Sve važnije odluke donosila je skupština odnosno ecclesia koju su činili svi građani, a sastajala se najmanje četrir puta godišnje. Savet koji je imao 500 građana obavljao je ulogu izvršnog odnosno koordinacionog odbora skupštine, stim sto mu je savet pedestotorice jakih davao predloge. Predsjedavajući je svoju funkciju obavljao samo jedan dan, nijedan Atinjanin nije imao čast da tu funkciju obnaša dva puta. Zbog neophodnosti da budu obučeni i iskusni jedini izuzetak se odnosio na deset generala koji su, za razliku od ostalih državnih službenika, mogli da ponovo budu birani. Ono sto je atinsku demokratiju činilo izuzetnom je bio stepen političkog djelovanja njenih građana. Učestvovali su u redovnim zasjedanjima, veliki broj njih je bio spreman preuzeti odgovornost za javne poslove i odlučivanje.
Folizof Platon je kritikovao načelo političke jednakosti zato što ogroman broj ljude ne poseduje, ni mudrost, ni iskustvo da razumno vlada u sopstvenu korist. Rešenje koje je predstavio u Državi ja da vlast bude predata u ruke klase filozofa, kraljeva, čuvara, čija bi vladavina bila neka vrsta prosvećene diktature. Osnovni nedostatak atinske demokratije je taj što je mogla da opstaje jedino isključivanjem iz politike ogromnog dela stanovništva. Građani Atine su mogli dobar dio svog života posvetiti politici zahvaljujući robovima (oslobođeni teškog rada) i posvećeneošću žena privatnoj sferi (domaćinstvo). Atinski polis predstavljao je potpunu suprotnost demokratskog ideala. Ovaj model osnova je za organizovanje referenduma, posebno kada je riječ o ustavnim pitanjima, a i novim demokratskim eksperimentima.

5.2. Protektivna demokratija

Kad su demokratske ideje oživele u sedamnaestom i osamnaestom veku veoma su se razlikovale od klasične demokraije antičke Grčke. Demokratija se, naime, sve manje shvatala kao mehainzam pomoću kojeg javnost može da učestvije u političkom životu a više kao sredstvo kojim građani mogu da se zaštite od zlouptreba vlasti, to jest, kao protektivna demokratija. Ovo gledište se odnosi na ranije liberalne mislioce koji su prije svega željeli da stvore prostor individualne slobode. Želja da se pojedinac sačuva od svemoćne vlasti izražena je možda u najstarijem demokratskom pitanju koje je Aristotel uputio Platonu „Quis custiodiet custodes“, ko ce čuvati čuvare. Džon Lok je tvrdio da se pravo glasa zasniva na postojanju prirodnih prava. Ukoliko vlada, zahvaljujući oporezivanju, poseduje moć da oduzme svojinu, onda građani imaju pravo da se zaštite tako sto ce kontrolisati stav tela koje određuje poreze – legislaturu. Drugim rečime demokraija je dobila značenje sistema vladavine ne osnovu saglasnosti koja djeluju kroz predstavničku skupštinu. Od kraja osamnaestog vijeka, radikalnije shvatanje opšteg prava glasa razvili su utilitaristički teoretičari kao sto su Džeremi Bentam i Džejms Mil.
Utilitaristička podrška demokratiji se zasniva na potrebi da se zaštite i unaprede interesi pojedinaca. Bentam je verovao da je opšte pravo glasa bio jedini način za postizanje najveće sreće za najveći broj ljudi. Ukratko protektivna demokratija jeste oblik demokratije ali ograničen i posredan. U stvarnosti pristanak onih kojima se vlada ispoljava se glasanjem na redovnim i takmičarskim izborima. Na taj način obezbeđuje se odgovornost onih koji vladaju. Ako je pravo glasa sredstvo za odbranu licne slobode, onda ona mora da bude osigurana striktom podelom vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku, kao i očuvanjem osnovnih prva i sloboda: izražavanja, kretanja i zaštite od samovoljnog hapšenja.
Konačno protektivna demokratija ima za cilj da gradjanima pruzi najširu mogućnost da žive onako kako žele. Zato je ona u saglasnosti sa laissez-fair ekapitalizmom i verovanjem da pojedinci budu odgovorni za ekonomske i društvene uslove u kojima žive. Zbog toga je posebno bila privlačna za klasične liberale.

5.3. Razvojna demokratija

Iako je rana demokratija bila usredsređena na zastitu prava i interesa pojedinca, ubrzo se centar pažnje pomerio na razvoj čovjeka i zajednice. Ovo je dovelo do potpuno novih modela demokratske vladavine, koji se mogu nazvati sistemima razvojne demokratije. Najznačajnija i najradikalnija novina je bio model kojeg je razvio Žan-Žak Ruso. Njegove ideje označile su napuštanje dominantnog liberalnog shvatanja demokratije i izvršile uticaj na marksističko anarhističko učenje, a kasnije i na novu levicu. Za Rusoa demokratija je bila sredstvo pomoću kojeg ljudska bića mogu da ostvare slobodu ili autonomiju shvaćenu kao potčinjavanje zakonu kojeg pojedinac sam sebi propisuje. Drugačije rečeno građani su slobodni samo kada neposredno i stalno učestvuju u oblikovanju života zajednice u kojoj žive. Ove ideja prevazilazila je uobičajeno shvatanje demokratije i podržava redikalniji ideal direktne demokratije. Ono po čemu je Rusoov model novina jeste njegovo insistiranje da sloboda ustvari znaci pokoravanje opstoj volji.
Opšta volja, istinska volja svakog građanina nasuprot njegovoj ili njenoj privatnoj odnosno sebicnoj volji. Potčinjavajući se opštoj volji gradjani na rade nista drugo već se pokoravaju svojim istinskim prirodama. Prema Rusou za ovakav sistem radikalne razvojne demokratije neophodna je ne samo politička već i relativno visok stepen ekonomske jednakosti. On se zalagao da nijedan građanin ne sme da bude toliko bogat da može da kupi drugog i nijedan siromašan da bude prinuđen da proda sebe.
Rusoove ideje su pomogle oblikovanje savremene ideje participativne demokratije koju su tokom sedamdesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka obnovili mislioci nove levice. Oni uzdižu vrednosti participativnog društva u kojem je svaki građanin u stanju da ostvari ispunjenje tako što učestvuje u odlučivnanju koje utiče na njegov ili njen život. Ovaj cilj je moguće postići jedino otvorenošću, odgovornošću i decentralizacijom odlučivanja u svim ključnim ustanovama drustva. U srcu ovog modela nalazi se ideja demokratije običnih ljudi, odnosno verovanje da politička vlast treba da se vrši na najnižem mogućem nivou. Opasnost leži u tome da građani mogu da budu zaslepljeni sebičnošću. Onda postoji mogućnost da se ona definiše odozgo. To može da učini neki diktator pozivajući se da radi u istinskom interesu društva. Zbog toga se Ruso smatra tvorcem takozvane totalitarne demokratije. Postoji i umereni oblik razvojne demokratije, koji je u saglasnisti sa liberalnim modelom predstavničke vlade (Džon Mil).
Ucešćem u političkom životu uvećavaju svoje znanje, proširuju svijest i postižu viši stepen ličnog napretka. Ukratko, demokratija je u biti obrazovno iskustvo. Zbog toga se je Mil zalagao za proširenje narodna participacije, tvrdeći da biračko pravo treba dodeliti svima, osim nepismenima. Zauzimao se i za snažnu i nezavisnu lokalnu vlast, verujuci da će ona povećati mogućnosti za obavljanje javnih funkcija. Zalagao se za sistem pluralnog votuma: nekvalifikovani radnic bi raspolagali jednim glasom, kvalifikovnai dva glasa, dok bi oni sa završenim školama i akademskim zvanjima imali pet odnosno šest glasova. Njegov osnovni otklon od demokratije prizašao je iz uobičajenog straha liberala ( što je Aleksis de Tokvil nazvao) tiranije većine. Drugim rečima demokratija uvek sadrži pretnju da u ime naroda mogu biti ukinute individualne slobode i prava manjina. Mil je bio zabrinut zbog mogućnosti da demokratija, time što podstiče ljude da prihvate volju većine, uništi raspravu, kriticizam i intelektualni život. Milove ideje su se tako našle u osnovi koncepta deliberativne, odnosno parlamentarne demokratije.


6. OGRANIČENJA DEMOKRATIJE

Bez obzira na to koliko su savremeni državni sistemi, stvarno ili samo normativno, demokratski i koliko se trude da afirmišu demokratska prava i slobode građana i uopšte demokratsko funkcionisanje javne vlasti ipak je primetno da su česta kršenja prava i sloboda i da je demokratija u krizi. Kriza demokratije dolazi po dva osnova:
1. što se legalni organ javne vlasti i drugi centri moći ne pridržavaju ustava i zakona
2. što postoji niz ograničavajućih faktora koji sputavaju ostvarivanju demokratije.

Ograničavajući faktori utiču da se već utvrđene demokratske forme i sadržaji ne ostvaruju, kao što se i onemogućavaju i sputavaju novi demokratski procesi. Ti faktori su najčešći:

• jačanje državne moći, a naročito totalitarne države, partijske ili ostalih vrsta autokratskih država,
• predstavnička forma demokratije je ograničavajući faktor pošto se vrlo brzo izgubi uticaj građana i utopi se u političko predstavništvo ili druge forme, pri čemu se volja naroda pretvara u obični stav manjine,
• jednopartijski sistem, kao i velike centralizovane partije ili koalicije,
• stapanje zakonodavne izvršne vlasti dovodi do krize demokratije prenošenjem stvarne vlasti sa parlamenta na vladu,
• sužavanjem biračkog prava raznim cenzusima i sistemima izborne geometrije,
• formalna, a ne stvarna odgovornost javne vlasti pred društvom.



Z A K Lj U Č A K

Kako je demokratija veoma zahtevna tema, tražila je dosta rada, truda i literature. Nije lako bilo izvršiti pristup ovoj opširnoj temi pošto su mišljenja veoma različita i idu iz krajnosti u krajnost. Jer, kako postoji više definicija ovog fenomena, tako postoji i toliko različitih načina podela demokratije i njenih širih i užih aspekata.
Pokušala sam, čitajući različitu literaturu, naći neku sredinu svih tih podela i objasniti demokratiju sa nama najbližeg aspekta. Nadam se da sam odgovorila tom zahtevnom zadatku.
Takođe, bitno je naglasiti da je demokratija toliko unosna tema, da svi papiri ovoga sveta ne bi bili dovoljni da se napiše svaki njen segment, svaka njena podela, svaka njena definicija... Ali mislim da je suština prikazana i da će čitalac biti zadovoljan, kako sa aspekta forme tako i sa sadržinskog aspekta. I kao šlag na tortu staviću i neke mudrosti...

Svaki oblik vlade podleže degeneraciji, ako je poveren samo onima koji upravljaju narodom. Sam narod je zato njen jedini sigurni nosilac“.
Tomas Džeferson, Beleške o državi Virdžinija (1784-1785)


Demokratske nacije su malo zaokupljene onim što je bilo: njih zaokuplja vizija onog što će biti“.
Aleksis de Tokvil, Demokratija u Americi, 1835-1839.


Velike većine mogu činiti isto toliko krupne greške, kao i neznatne manjine“.
Džon Drajden, Absalom i Ačitofel, 1681


L I T E R A T U R A

UVOD U PRAVO, Opšta teorija o državi i pravu, prof. dr Momčilo Dimitrijević, prof. dr Predrag Dimitrijević, mr Jelena Dimitrijević, Niš, 2008.

UVOD U PRAVO I, prof. dr Kosta Čavoški, Draganić, Beograd, 1995.

USTAVNO PRAVO, prof. dr Rajko Kuzmanović, Beograd.

LIBERALIZAM, POPULIZAM I DEMOKRATIJA, prof. dr Milan Matić, Beograd, 1992.

DRŽAVA, VIII, Platon

UVOD U PRAVO I, Osnovni pojmovi i državni oblici, četvrto izdanje, prof. dr Kosta Čavoški, Draganić, Beograd, 1999.-

Domaće internet stranice (www.Wikipedija.com , www.scribd.org )

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi