POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ SOCIOLOGIJE:
Multikulturalizam-seminarski rad

Mултикултурализам

Аксиомнашег времена је да се свет убрзано мења . Са променама долази другачијипоглед на свет. Није тако давноје период за нама када смо се као народ преселили из феудалног друштва у индустријско друштво у које је био заступљен национализам и униформност, у наше садашње савремено информационо друштво које тежи глобализацији. Потребе ХХI века захтевају грађанство које је културноосетљиво и међународно фокусирано, са оријентацијом ка будућностиуместо прошлости. Различитост је у моди на жалост многобројних бранитеља прошлости.
Мултикултурализам, као нова парадигма ХХI века, је за неке идеал коме се тежи, а за неке је само један од начина политичке злоупотребе. Чињеница да где стојите одређује оно што видите је реалност за већину ситуација, а то посебно важи за концепт мултикултурализма.
У овом раду покушаћемо да разјаснимо на шта се појам тачно односи, како се развијао, шта су кључне теоријске премисе и критике које се заговорницима мултикултурализмаупућују, као и начин на који је тај појам релевантан за културну и социјалнуантропологију, а на крају и однос мултикултурализма и верског плурализма.
Циљ овог рада је да објасни појам мултикултурализма, његову везу са верским плурализмом, да се појасни његово значење и олакша његово разумевање, као и да се истакне његова вредност, а све то да би се пружила основа за разумевање промена које долазе у нашем друштву.

МУЛТИКУЛТУРАЛИЗАМ

2.1. Појам мултикултурализма

Појам „мултикултурализам“се последњих деценија изузетно често користи у теоријским и различитим јавним расправама о културним политикама. Међутим, концепт мултикултурализма далеко је од јасног и једнозначног и често се под њим подразумевају различите појаве. О њему се воде значајне теоријске расправе, али се он у још већој мери односи на бројне праксе културне политике, које се разликују од друштва до друштва.
Мултикултурализам је идеологија које потстиче на институцијализацију заједница које имају многе културе. У суштини то се односи на демографску слику неког мјеста, и то на организацији школства, сусједсва, градова, и нација.У политичком контексту, овај појам се користи за разне начине, с једне стране тражи се једнакост између разних култура унутар једног друштва, до постицања чувања разноликости култура.
Мултикултурализамје у контрасту са културном асимилацијом.Односи се на заједнице које садрже више култура . Термин се користи у двашира контекста, описно или нормативно. Као описни термин, обично се односи на једноставне чињенице културне разноликости: обично се односи на демографски састав одређеног места, негде се односи на организациони ниво, на пример, школе, насеља , градови, или нације.Као нормативни ток, односи се на идеологијеили политикекоје промовишу разноликост друштваили његову институционализацију. У том смислу, мултикултурализам је слободно, толерантно друштво, где је људима олакшан и омогућен избор да изразе свој идентитет на начин на који они сматрају да треба. Такве идеологије или политике варирају од земље до земље у распону од заговарања једнаког поштовања према различитим културама у друштву, у политици промовисања одржавања културног диверзитета, до политика на којима су људи различитих етничких и верских група предузети од власти као што је дефинисано од стране групе којој припадају.

Spomenik multikulturalizmu
Слика 1 Споменик мултикултурализму (Франческо Пирели, Торонто, Канада)

2.2. Расправе о мултикултурализму

Концепт мултикултурализма далеко је од јасног и једнозначног и често се под њим подразумевају различите појаве. О њему се воде значајне теоријске расправе, али се он у још већој мери односи на бројне праксе културне политике, које се разликују од друштва до друштва. Најжучније расправе воде се у новије време у западноевропским друштвима о правима имиграната.У Србији се расправа о правима различитих група, која би се могла сматрати захтевима за мултикултурализмом, можда није толико распламсала у јавности колико нпр. у западним земљама, али је мултикултурализам постао предмет занимања једног броја теоретичара. С повећаном употребом термина мултикултурализам у свакодневном, јавном, научном и др. говору, како примећује Лошонц, „ваља препознати становиту конфузију која влада у односу на њега“(Лошонц, 2002: 9).
Ако се обрати пажња на савремену употребу овог термина у јавномпростору или у свакодневном говору, приметно је да се термин користина више начина који се незнатно, али ипак битно разликују. У једном смислу користи се као синоним за етнички плурализам (мултиетницитет)у оквиру једне државе, за толерисање културних различитости, односноза мирну коегзистенцију различитих етничких група у оквиру једног друштва (односно државе), али (често с негативном конотацијом) иу смислу коегзистенције култура које су затворене у себе, јасно разграничене, без међусобне културне размене. Поред тога, користи се и у значењууправо супротном јасно разграниченим, међусобно одвојеним културамакао синоним за процесе хибридизације култура и идентитета у савременом глобализованом свету.Међутим, у стручном и научном дискурсу под мултикултурализмом најпре се подразумева врста јавне политике, која се односи на културну различитост у мултиетничком друштву, односно на начине како да она у друштву и држави буде третирана.
Мултикултурализам се може дефинисати као специфична јавна политика која се односи науправљање културним различитостима у мултиетничким друштвима, која званично наглашава међусобно уважавање и толеранцију према културним разликама унутар граница државе. Та политика, дакле, подразумева обавезе државе, оно шта држава треба да уради - какве законе да донесе, какве институције да подржава и градида би омогућила миран суживот и остварила праведан третман према различитим мањинским групама, посебно уколико су оне током историје трпеле различите неправде, негативне стереотипе и дискриминацију. Другим речима, мултикултуралност као политика означава експлицитну државну политику која има два циља - да обезбеди суживот и да дефинише однос државе и етничких мањина (Стојковић, 1999, 147).
Осим под термином мултикултурализам, политике које штите културно различите колективитете у оквиру једне државе називају се и политике идентитета, политике различитости / права на разлику, политике признања (Стандфорд, Енциклопедија филозофије, 2012).Мултикултурализам у овом смислу јесте појам који припада политичкој сфери, али је ипак, поред концепата права, правде, признања итд., суштински повезан и с проблемима културе, идентитета, културних права, културне интеграције, асимилације итд. Најшире, мултикултурализам се тиче одређења места другог, дефинисања и разумевања другости, а посебно културне различитости, што представља и један од темељних проблема (социјалне и културне) антропологије. У том смислу и антрoполози имају много да кажу о овим темама. У сваком случају, мултикултурне политике морају им бити занимљиве јер, ако ништа друго, формулишу шире социополитичке ситуације у којима они обављају своја истраживања културних процеса. Стога ћу се на крају текста осврнути и на правце и могућности антрополошког доприноса расправи о, како то формулише Кимлика, изазову мултикултурализма (Кимлика, 2003: 17).
Сам термин мултикултурализам је, колико је до сада познато, први пут употребљен у једном књижевном делу, а у јавним политикама наводно још 1957. године у Швајцарској (Јанко Спреизер, 2010: 45). И мада се од педесетих година може наћи спорадично у литератури, почетак употребе термина у данашњем смислу везује се за Канаду и 1971. годину. У говору који је канадски премијер Пјер Тридо одржао 1971. Године, истакнуто је да термин бикултурализам више не одсликава довољно прецизно канадско друштво и да је термин мултикултурализам у том смислу прецизнији (Стојковић, 1999:147). Исте године Канада је донела и Акт о мултикултурализму, а сам термин ушао је тада у ширу употребу . Друга половина ХХ века доноси успон мултикултуралности као теорије, као праксе и као позитивне вредности. Амерички социолог Нејтан Глејзер пише: „Сада смо сви мултикултуралисти. Можемо још да се споримо око детаља, алимултикултурализам је оно што остаје; његова победа је потпуна“ ( према Џекоби, 2002: 59).
О мултикултурализму често се пише као о врсти општеприхваћене идеологије која је преовладала у последњој деценији прошлог века (Џекоби, 2002: 56-62). С друге стране, неки аутори истичу да мултикултурализам никад није био претерано популаран, а конзервативни отпор је пратио захтеве за мултикултурном политиком (Хопке, 2004). Такође, не тако давно су се с истакнутих политичких позиција неких водећих земаља у Европи чула и мишљења да је с политиком мултикултуралности готово или да се онамора озбиљно преиспитати (Петковска, 201: 96-99).Све ово говори у прилог потреби да се дискусије о мултикултурализму пажљиво прате и стављају у одговарајуће контексте водећи рачуна о томе да се у појам често учитавају различита значења.
Неки аутори разликују више типова овог феномена. Тако Семприни, на пример, разликује класични либерални, мултикултурни либерални, максималистички и корпоративни мултикултурни простор. Различити типови одражавају различита теоријска исходишта и практичне крајње ефекте и значења овог феномена (Семперини, 1999: 113-128). У дискусијама често долази до непрецизности и мешања различитих значења у којима се термин употребљава - тако, на пример, исти аутор замера мултикултурализму постетничку хибридизацију, а затим есенцијализацију и фиксирање граница. Такође, последњих деценија мултикултурним захтевима за признањем различитости придружују се, осим етничких, и друге групе које се по различитим основама перципирају као друштвено маргинализоване жене, геј популација, особе с посебним потребама итд. То још више проширује употребу термина и уноси нове недоумице о његовим значењима. Ови различити „терени“ на којима се успостављају мултикултурни захтеви за признањем имају, међутим, заједничку потуку - они подразумевају нови однос културе и политике, њихову осмозу или, другачије речено, (ре)политизацију културе и културне различитости. Последњих деценија теоретичари се масовно баве овим новим суодносом у коме „класичног“ политичког грађанина и његова права и дужности замењује конзумент потрошачког друштва. Сфера друштвено-политичког губи примат, а сфера културе,идентитета, симболичких значења (семиосфера) постаје централна сфера (Семперини,1999: 85-106), у којој се бори за моћ. Многи теоретичари примећују да разводњавање политике прати опадање критичке моћи левице, која и сама завршава у глорификацији културе касног капитализма. Од социјалне једнакости интелектуалне елите заокрећу ка групним колективним културним правима због разочарања које је уследило крајем 60-их година ХХ века: осећање немогућности да се изведу радикалне промене експлоататорских система довело је до одустајања од класног. Борба против дискриминације усредсређује се на културу на нивоу дискурса и репрезентације (Коуван, и др., 2001:2).
Последњих година, расправи о мултикултурализму нову димензију додају имигранти, посебно у Европи, и питање њихове интеграције. После суочавања с проблемима тероризма, интеграција и глорификација различитости, с једне, и конфликти, „сукоб цивилизација“, с друге стране, алитакође и пропадање биполарногсвета -отварање питања демократизације источне Европе (која је иначе у периоду социјализма развила специфичне политике бављења проблемом националних мањина) - и генерално несигурност, пораст ксенофобије и нетрпељивости у многим друштвима доводе до узмицања мултикултурализма у теорији и пракси, којанаводно никад није ни имала широку подршку јавности (Хопке, 2004). Већ и овај врло кратак преглед указује на сложености и противречности феномена мултикултурализмау данашњем свету. Уочљива је разно- врсност, комплексност и контекстуалност различитих примера односа мањина и већина; глобализација такође доноси сасвим нове ситуације које се тичу многих темељних питања од економије до културе и теоретичари се не слажу увек да ли она заиста значи унификацију света или не. Џекоби примећује да не може бити стварне културне разноврсности ако над свим, наводно разноликим групама влада иста економска сила, односно да је говор о разноврсности и слављење разноврсности само маска света који је темељно унифициран (Џекоби, 2002:68-70). Кимлика, међутим, примећује да је глобализација срушила мит о културној хомогености држава и присилила их да буду отвореније према различитости. „Природа етничких и националних идентитета се мијења у свијету слободне трговине и глобалних комуникација, но изазов мултикултурализма остаје“(Кимлика, 2003: 17).

2.3. Теоријски модели мултикултурализма

Будући да термин мултикултурализам спада у групу најфреквентнијих термина у савременој политичкој теорији, потребно је нагласити да постоје различити нивои анализе мултикултурализма. С једне стране, мултикултурализму је могуће приступити социолошки и дескриптивно, када се термином мултикултурализам означава културни плурализам савремених друштава (Бељинац, 2009:33). Овако дефинисан мултикултурализам везује се за разноврсност националних и етничких група, али и других неетничких групаи заједница које негују посебне културне идентитете. С друге стране, мултикултурализам представља нормативни идеал, који нам сугерише на који начин би требало да се опходимо према културним различитостима у друштву. Нормативнаконцепција мултикултурализма, како наводи Бељинац, заснива се на претходној емпиријској евиденцији културне разноликости, док дескриптивно разумевање мултикултурализма не укључује нормативни захтев (Бељинац, 2009:33).Мултикултурализам означава и политичку акцију која се примењује кроз различите моделе мултикултурних политика, стога се нормативни мултикултурализам везује за политике идентитета тј. политике признања. На тај начин, мултикултурне политике представљају политичко и правно институционализовање културних разноликости (Бељинац, 2009: 34).
Према Андреи Семпринију, једно од великих питања које је мултикултурализам поставио јесте питање различитости. „Како посматрати различитост? Које место јој доделити унутар једног друштвеног система?“ (Семприни, 2004: 9). Семприни је понудио класификацију мултикултурализма, која обухвата четири доминантна либерална приступа и сви они анализирају проблем друштвене кохезије. Уколико одређени простор дефинишемо као мултикултурни, такав простор се пре свега посматра као простор значења. На тај начин простор није један, већ има онолико простора колико има перцепција различитих група (Семприни, 2004: 121). У првом, класичном политичкомлибералном моделу постоји раздвајање између приватне и јавне сфере, тако да су различитости смештене углавном у приватну сферу живота. Различитости нису поништене, оне су ограничене унутар приватне сфере. Међутим, мултикултуралисти поричу да је јавни простор икада био стварно отворен за све и да је стварна једнакост икада владала. Стога је за мултикултуралисте традиционални политички либерални модел „апсолутно неспособан да на задовољавајући начин одговори на њихове захтеве за суштинским признавањем и прихватањем различитости“(Семприни, 2004: 114).
Други, мултикултурални либералнимодел је модел „мултикултуралног грађанства”, а понудио га је, у истоименој књизи, канадски професор политичке филозофије, Вил Кимлика. Према Кимлики, класичан либерални модел никада није успео да достигне идеал апсолутне једнакости грађана, без обзира на све гаранције које су за то обезбеђивали дати правни пореци. Кимлика предлаже да се успостави посредовање између јавне и приватне сфере, где се разлика јавно-приватно не брише, него „дијалектизује”, а као посредник јавља се група (Семприни, 2004: 115). Аутор је уверен да такав мултикултуралан образац обезбеђује виши степен кохезије и стабилности једног друштва. Аутономија је групама призната као израз њихове аутентичности, али је јасно задржана и монокултурна зона расподеле заједничких добара (Башић, 2006: 57).
Трећи модел је, према Семпринију, такозвани максималистички мултикултурни модел, који у први план истиче различите врсте колективних идентитета, стога су овај модел у највећој мери подржавале групе које захтевају различите облике одвајања или потпуну политичку аутономију. Тако се у овом моделу пориче свака могућност постојања заједничке сфере, приватна и јавна сфера се раздвајају. Културолошки, религијски и идентитетски фактори много више одређују појединца и припадност групи. Како Семприни истиче, овај модел је индиферентан према проблематици држава-народ, која је основана само ако се постави изнад граница групе. На тај начин овај модел предлаже „постмодеран“ или „постнационални“ мултикултурни простор (Семприни, 2004:116).
Четврти модел је корпоративни модел мултикултурализма, који као централну идеју има питање управљања постојећим разликама. У овом моделу етничке групе и друштвени покрети посматрају се као објективне чињенице, настале кроз друштвене промене којима се треба прилагодити. Семприни истиче како је овај модел „пре свега економски, његов систем функционисања је прагматичан, а оквир његовог развоја међународни. Корпоративни мултикултурализам се оптужује за потпуну конструкцију различитости, којој тек накнадно додељује садржај и утврђује правила управљања њоме“ (Семприни, 2004: 117-118). Дакле, у овом моделу мултикултуралног простора доминира економска парадигма.
Осврћући се на аустралијско искуство мултикултурализма и његовог односа према националном идентитету, Чандран Кукатас не мисли да је дијалог између мултикултурализма и либерализма толико комплексно питање, мада он дати проблем, пре свега, посматра из теоријске перспективе (Кукатхас, 1993: 150). Кукатас тврди да сукобљавање између мултикултурализма и либерализма (као филозофских опредељења) не би требало уопште да постоји, јер либерализам, по њему, представља теорију мултикултурализма, тј. теорију плурализма. Ипак, због мноштва питања концентрисаних око проблема „културне различитости“, а посебно питања везаних за признавање тих различитости у савременим либералним демократијама, честа су настојања да се ова два (филозофска) становишта идејно, а пре свега, практично ускладе; томе у прилог иде и све чешћа употреба синтагме „либерални мултикултурализам“ Тејлор, на пример, сматра да овакав приступ, који говори о томе да држава треба да буде индиферентна према питањима признавања различитости, није довољан и да је чак илузоран, зато што се тако не излази у сусрет захтевима оних група чији основни циљ није да буду слободне како би следиле свој начин живота, већ им је важније да осигурају да њихова посебна култура преживи - сада и у далекој будућности (Таyлор, 1992). Дакле, иако су аргументи Кимлике, Тејлора и других аутора са сличним идејама, уоквирени традиционалном либералном етиком, они истовремено настоје да поставе другачија питања, да предузму конкретнија истраживања културних политика и да се укључе у дебате које су за традиционалну етику биле од маргиналног значаја (Доппелт, 2002: 395).
Кимлика, на пример, на следећи начин конципира културу и мултикултурализам: „употребаљавам онај тип мултикултурализма, који настаје из националних и етничких разлика. Као што сам раније рекао, употребљавам културу као синоним за народ или нацију ... мање или више институционално комплетирану, која заузима извесну територију и има особени језик и историју. Држава је, дакле, мултикултурална ако њени чланови или припадају различитим нацијама (мултинационална држава), или су емигрирали из различитих нација (мултиетничка држава) и ако ова чињеница представља важан аспект личног идентитета и политичког живота.“ (Кимлика, 2004: 30). Кимликина дефиниција је, дакле, у великој мери подудама његовој дефиницији нације. Овакво полазиште Перек, који покушава да помири индивидуални либерализам и признавање култумих разлика, означава као „либерални национализам“ у коме се веома осећају остаци монокултурализма (Перек, 2000: 101).
Као радикална супротност либералног мултикултурализма, конзервативна критика мултикултурализма сматра да мултикултурализам охрабрује сепаратизам и представља претњу за националну кохезију. За мултикултурализам који наглашава разлике и поделе унутар једног друштва проистеклим из све веће популарности идеје мултикултурализма, концепт културе постао је и један од кључних појмова у јавном политичком дискурсу. Тако равноправност мањина и посебан статус мањина могу бити политички проблематични (Ериксен, 2004: 246). У студији „ Мултикултурализам и политика признавања” Чарлс Тејлор се залаже за либерализам који не би занемаривао значај културних разлика. Наиме, разумевање идентитета у мултикултуралним расправама неодвојиво је од разумевања тога шта се у њему подразумева под „разликом“ (Тејлор, 1992: 25-74). Ови концепти су, тако, постали главне ознаке за „различитост” - „као шифрована реч за мањинске захтеве за посебним признавањем у академским и другим културним институцијама, мултикултурализам тежи да постане облик политике идентитета, у коме концепт културе почиње да се стапа са концептом етничког идентитета” (Турнер, 1993 : 411). Тарнер Теренс разликује „критички“ и „некритички“ мултикултурализам, где критички мултикултурализам, за који се и он сам залаже, настоји да прошири демократска права тако што ће ступити у критички дијалог преко граница групе и унутар граница групе. „Некритички“ мултикултурализам есенцијализује културу без могућности дијалога и компромиса (Ериксен, 2004: 252- 253). Како Семприни наводи, критичари либералног модела мултикултурализма сматрају да управо у поништењу појединца унутар једне групе и у одбијању тих група да одустану од посебности својих идентитета и да се интегришу у вишу заједницу, почива најозбиљнија претња мултикултурализма демократским политичким системима (Семприни 2004: 85). Такође, критичари мултикултурализма сматрају да мултикултурализам гетоизира мањине и тиме им на одређени начин онемогућава интеграцију у друштво (Кyмлика, 2003: 18).
У истом смислу, када говори о „замкама претеране толеранције“, Мирослава Малешевић истиче да управо претерано уважавање разлика још више гетоизира мањине и потискује их у затворене енклаве и изолате са којима већински свет слабо долази у додир и из којих нема изласка (Малешевић, 2007: 25). Према Милошу Миленковићу, „Питање разлика, прихватања разлике, признавање права, група, појединац, питања претхођења заједнице особи, а идентитета избору наредног идентитета, право на држављанство, статус грађанина, па и сам домет либералне реформе под сталним ударом критике, у мултикултуралним контроверзама посматрају се као питања која су у суштинској вези са културним идентитетом” (Миленковић, 2005: 66).
Међутим, један од кључних проблема мултикултурализма представља управо истицање разлике. Како наводи Стивен Вертовек, транснационални изазови старог или новог мултикултурализма захтевају да ствамо признавање различитости укључи не само површно схватање културног диверзитета и припадања одређеној заједници, већ једну више софистицирану идеју која укључује вишеструке или хибридне идентитете, али и диверзитет који превазилази оквире националних држава (Вертовец, 2001: 19). Ралф Грило разликује „слаби” мултикултурализам, у којем је културни диверзитет признат само у приватној сфери, и ,јаки” мултикултурализам који институционално признаје културне специфичности и разлике (Грило, 2000). Облици „јаког” мултикултурализма могу се препознати у захтевима националних мањина за различитим институционалним подршкама. Као пример „слабог” мултикултурализма можемо навести управо мале верске заједнице, које су законски регистроване, којима се декларативно обезбеђује слобода вероисповести, међутим, без веће институционалне подршке конкретне мултикултуралне политике. Мултикултурализам који није схваћен само као толеранција или културни диверзитет, већ као захтев за законским признавањем права етничких, расних, верских или културних група сада је успостављен у већини либерално-демократских друштава (Фукујама, 2007: 9). Нови контекст признавања различитости, како истиче Диетез, захтева на неки начин стабилност граница и одвајања установљена не само између доминантне већине и подређених мањина, већ и између сваке од мањинских група (Диетез, 2007: 12).
Виола Георги (1999) приказала је до сада развијене облике мултикултурализма:
- Кооперативни мултикултурализам - то је етно - плуралистичка варијанта мултикултурализма . Циљ је мултиетничко друштво у којем не долази до испреплитања етничких група већ се ради пре свега о суживоту различитих култура . У таквом моделу се дозвољава коегзистенција различитих култура али се мешање није пожељно . Под мантилом демократизације све се културе посматрају као принципијелно једнаке , али се инсистира на одвајању целовитих ентитета као култура . Културна хибридизација посматра се готово као геноцид , а култура као појам замењује расу . Идеал је друштво у којем различите етничке групе коегзистирају у условима једнакости .- Традиционални мултикултурализам односи се на модел у којем се културна различитост и етничност посматрају као прелазни феномен . И даље се инсистира на асимилацијској парадигми идеологије котла за топљење ( meltingpot) . Етничке мањине групишу се око културно дефинисане већине према којој се повећавајући у ритму три генерације (унуци се покушавају сетити онога што су очеви хтели заборавити). Културна разлика се посматра као остатак порекла који нестаје са надолазећим генерацијама. Етничност се временом тали ; овај модел односи се првенствено на европско усељавање у САД . Но након пропасти модела котла за топљење те након што су друштвени научници и јавност увидјела перзистентност етничности ствара се модел « чиније за салату » ( салад боњл ) . Мултикултурно друштво је према овом моделу чиније за салату мешану . Сваки састојак се може одвојити од другог састојка али се заједно спајају у јединствено јелу интегрисано америчким дресингом .
- Либерални мултикултурализам покушава пре свега да задржи формалне принципе једнакости и централну позицију појединца , индивидуе насупрот етничким и културним групама . Захтеви појединих мањина за колективним правима се углавном одбијају ; овај модел тражи стриктно раздвајање приватне и јавне сфере. Култура се види као израз партикуларности и пребацује се у приватно подручје . У јавном подручју требају владати универзалистички принципи. Демократизирајући процеси у плуралним друштвима требају водити де - културализације јавног подручја .
- Лево - либерални мултикултурализам који се описује и као радикални мултикултурализам или као култур - плурализам. Он се базира на парадигми разлике те наглашава и родну перспективу, тражи политику идентитета и репрезентативну једнакост као и позитивну дискриминацију закинутих мањина кроз програме афирмативне акције. Мултикултурализам се овђе односи и на борбу за социјалну и правну једнакост те критикује универзализам и еуроцентризам. Често брани колективна права за културне мањине у складу са њиховим захтевима за аутономијом (језичка политика, културна аутономија али и територијална аутономија) .
- Критички , саморефлексивни мултикултурализам покушава помирити формалну парадигму једнакости и политику разлике. Ради се о једнакости у разлици, репрезентативној једнакости и интекултурним процесима међусобног признавања. Тражи се и стварање нове терминологије за плурална друштва. У средишту анализе би требале бити„културна хибридност“, пост - традиционалност, транскултурација и транснационалност; уместо наглашавања културних разлика треба се оријентисати на посматрања културних и националних преклапања, мешања и реципрочности. Ово померање посматрачке нивоа води новој деконструкцији идеје хомогености и културне аутентичнсти већинских група.

2.4. Мултикултурализам и  верски плурализам

Религијски или верски плурализам је смер у филозофији религије који каже да ниједна религија не садржи дословну, потпуну и ексклузивну истину, већ начелно свака религија на свој субјективан, ограничен и условљен начин говори о коначној и објективној истини.Религијски плурализам утемељен је на чињеници дубоких културних, друштвених, историјских и личних разлика међу људима.
Улога верских заједница у дебатама о мултикултурализму свакако заузима важно место, иако национални оквир врло често представља доминантну парадигму у великом броју теоријских концепата о мултикултурализму. У уводу едиције „Мултикултурализам“, Ејми Гатман истиче: „Да ли грађани различитих идентитета, могу да буду представљени као једнаки, ако јавне институције не признају њихове посебне идентитете, него само њихове опште интересе у оквиру грађанских и политичких слобода, примања, социјалне заштите ...“ (Гатман, 2003:16). Мултикултурне политике представљају политичко и правно институционализовање културних разноликости кроз различите законодавне мере, док захтев за већим културним и друштвеним визибилитетом и прихватањем посебности различитих мањинских група представља политику идентитета. Као термин, политика идентитета представља захтеве различитих мањина за признавањем њихове посебности и њиховог идентитета који се обично уобличавају законодавним деловањем, а оно према Семпринију ,,може да иде од једноставних законских повластица до посебних привилегија, или чак до уступања права на политичку аутономију и самоуправу” (Семприни, 2004:44).
Мултикултурализам који се ограничава на национални оквир представља један врло ригидан начин његовог тумачења. Међутим, мултикултурализму се врло често замера да угрожава друштвено и политичко једниство, као и да подстиче све већу изолованост одређених етничких и верских заједница (Семприни, 2004:109). Када се у јавном дискурсу о мултикултуралности говори о постојању више верских заједница на једном простору, то се пре свега односи на постојање традиционалних верских заједница, док бројне нетрадиционалне „микрозаједнице” постоје без развијеног интеррелигијског дијалога. Постоје и верске заједнице, као што је случај са назаренима, које „не спроводе” политике идентитета на исти начин као етничке заједнице или традиционалне верске заједнице, дакле - не желе да се истакну и не желе било какву присутност у јавном животу. У питању су мањине које нису видљиве, код којих јавни дискурс игра веомаважну улогу, јер прави разлику између нових религија  и етничких религија.
Тако су традиционалне верске заједнице прихваћене као део културног идентитета, док се постојање нових религија и малих верских заједница најчешће игнорише. Субјективан осећај културне различитости, која понекад има за последицу и осећај друштвене искључености најчешће је присутан код чланова малих верских заједница, највише због тога што су у јавном дискурсу окарактерисани као негативна друштвена појава, секта. Дијалогизам, за који се Тејлор залаже, односи се пре свега на начин конструисања идентитета појединца у друштву, слике коју други имају о одређеној заједници којој не припадају. Тејлор се залаже за културни плурализам, али инсистира на неким елементарним заједничким вредностима (Ериксен, 2004: 250). Мањинске заједнице, које у савременом друштву захтевају толеранцију већинског окружења, врло често не показују исти степен толеранције према припадницима сопствене мањинске заједнице, која, у овом случају, не припада доминантној конфесији. Да ли су, дакле, припадници мањина довољно толерантни да пруже исти степен толеранције припадницима сопствене мањине која се конфесионално разликује? Ова питања би се могла надовезати и на питање да ли толеранција подразумева живот две затворене, одвојене и стабилне групе у којима нема сукоба, али ни разумевања? Да ли су толеранција и поштовање права на различитост ознака за комуникацију, преговарање, редефинисање и промену односа међу различитим групама? Однос мањина-већина мења се у зависности од контекста; дакле - ако посматрамо етничку мањину Румуна, међу којима је доминантна православна конфесија, међу Румунима постоје припадници других конфесија који у односу на своју заједницу Румуна у Војводини, представљају мањину. Примере двострукихмањина можемо пронаћи и у другим мањинским заједницама у Војводини. Мањинске заједнице, биле оне етничке или верске, понекад немају своје политичке елите које би „изнутра“ усмеравале конструкцију идентитета, већ се јавни и научни дискурс о тим групама формира „споља“. Дискурзивне стратегије конструисања религијске самоидентификације управо показују да мале верске заједнице често не наступају као политички субјекти. Међутим, као што и Семприни истиче, религиозност може да постане снажан елемент идентитета: „она може да настоји да попуни празнине настале унутар јавног простора слабљењем политичке парадигме, могла би чак и потпуно да замени ту парадигму као принцип велике моћи“ (Семприни, 2004: 135).
Поједини теоретичари мултикултурализама искључују из својих разматрања верске заједнице или према њима имају прилично нејасан став. Западни теоретичари, посебно англосаксонски, у великој мери баве се проблематиком мањинских и нових религија и њиховим интеграцијом у друштво. У својим бројним студијама о верским мањинама у Великој Британији Тарик Модод истиче да „мултикултурализам свакако треба да укључи и верске заједнице, међутим такав однос државе према нетрадиционалним религијама захтева неутралност; у друштву где су маргинализоване религијске мањине, политика мултикултурализма захтева и јавно признавање религијских мањина, док ће теоријски недостаци постати практични проблем” (Модод, 2000:194). Слично Мододу, Малори Ну такође отвара важну дебату односа мултикултурализма и нових религија на примеру заједнице Харе Кришна у Великој Британији (Нy, 2001). Ну анализира како се и где диверзитет верских заједница може лоцирати у мултикултуралним политикама идентитета, као и какав је однос државе према новим религијама. Кроз пример Харе Кришна заједнице могу се сагледати изазови са којима се суочавају припадници нових религија суочени са недостацима дискурса о мултикултурализму, управо у тренутку јавног присуства у одређеној средини. Перцепција верских заједница и њихових културних пракси, које су понекад конзервативне или изоловане од ширег друштва, значајно може допринети свеобухватнијем приказу плуралистичког друштва. Када је реч о културном конзервативизму, нарочито конзервативизму верских заједница, врло се често наводе примери Амиша или Менонита у америчком друштву који су наставили да живе аутархичним животом, изолованим од просторно-временског окружења (Семприни, 2004:16). Како Тејлор истиче у свету постоје бројне мањинске заједнице које имају темељну потребу за признавањем, а да се оне етнокултурне заједнице којима нису призната права осећају невидљивим (Тејлор, 1992, према Башић, 2002: 61). Уколико акценат ставимо на феномен видљивости, скривеност појединихверских заједница и позиција мањине мањина представља управо простор стварања оваквих „гетоизираних“ заједница. Окружење врло често не препознаје „скривене верске мањине“, будући да се у јавном дискурсу о мултикултурализму и мањинама најчешће истиче етнички плурализам. Управо због тога што припадају етничкој мањини која је у великој мери моноконфесионално оијентисана, Румуни назарени и друге националне мањине које припадају малим верским заједницама имају доминантан конфесионални идентитет. У истраживањима малих верских заједница врло ретко се укључује њихова перцепција и глас оних о којима је реч. Изолацијом од ширег окружења одређене заједнице верском гетоизацијом покушавају да „заштите“ свој религијски идентитет. На такав начин долази до стварање тзв. религијских субкултура, што према Питеру Бергеру, представља простор где верске заједнице не трпе утицаје спољног света и не желе да прихвате модерне идеје (Бергер, 2008:14).

ЗАКЉУЧАК

Мултикултурализам је политички и друштвени одговор на социјалну ситуацију у којој више не постоји консензус о јединственој националној култури која би требала интегрисати плуриетничко и плурикултурно друштво (какво је одувек и било).Готово сва друштва су мултикултурна, али је само неколико мултикултуралистичких уколико се мултикултурализам сваћа првенствено као програм или доктрина којом се третира мултикултурна друштвена ситуација и то тако да се све културе унутар једног друштва, односно њихове носиоце покушава третирати као равноправне, релативно одвојене и хоризонталне.Концепт мултикултурализма отелотворује нову оријентацију премабудућности. Нажалост, у свим расправама око његовог термина јаснадефиниција појма се још увек није појавила. Тако је нама препуштено да сами извучемо закључак проучавајући различите ставове и разматрања о њему од стране бројних теоретичара.
На основу свега изнетог, може се закључити да је мултикултурализам систем веровања и понашања која признаје и поштујеприсуство свих различитих група у организацији или друштву, потврђује и вредностињихове социо-културне разлике, а подстиче и омогућава њихов континуирани доприносу оквиру инклузивног културног контекста који оснажује све унутар организације илидруштва. 

Литература

/1/ Башић, Г. (2004) Политика мултикултуралности и отпор већине, Београд: Филозофија и друштво ХIV, стр. 150 – 159.
/2/ Вукомановић, М. (2001): Свето и мноштво – изазови религијског плурализма, Београд: Чигоја.
/3/ Ђурић – Миловановић, А. (2010) Мултикултурализам и религијски плурализам – Румуни назарени као мањина мањине у Војводини, у: Религија и толеранција, Вол. VIII, бр. 14, Београд: УДК, стр. 357-374
/4/ Кимлика, В. (2002) Мултикултурно грађанство, либерална теорија мањинских права, Нови Сад: Центар за мултикултурализам.
/5/Прелић, М. (2012) Мултикултурализам – расправа која траје, Београд: Зборник Матице српске за друштвене науке бр. 139, стр. 139-149.
Доступно на: http://scindeks-clanci.ceon.rs/, (Приступ: 14.12.2013.).
/6/ Семприни, А. (1999)Мултикултурализам, Београд: Клио.
/7/ Џекоби, Р. (2002) Крај утопије. Политика и култура у доба апатије, Београд: Београдски круг
/8/ Web сајтови:

  • http://www.rosado.net/
  • http://www.migrationpolicy.org/
  • http://en.wikipedia.org/

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi