POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ SOCIOLOGIJE:
Multikulturalizam-seminarski rad

OBLICI DRUŠTVENE SVESTI

RELIGIJA

1. Pojam i elementi

Religija je jedan od najstarijih oblika društvene svesti, koji na mističan način odražava objektivni svet. Ona odražava život ljudi iskrivljeno i lažno. Pomoću religije ljudi u svojoj svesti, pored vidljivog, postojećeg, materijalnog sveta, stvaraju i drugi nevidljivi, mistični svet u kome postoji „natprirodno biće“, za koje veruju da upravlja njihovim svakodnevnim životom. Zato se religija shvata kao organizovani skup ili struktura zamisli (učenja, verovanja), osećanja, simbola i kulturnih radnji vezanih za „onostrano“ ili „natprirodno biće“.
Religija ima svoje sastavne elemente, a to su religiozna verovanja (o svemoćnom, sveznajućem, nadprirodnom biću), religiozna osećanja (kompleks različitih osećanja zavisnosti, odanosti, poslušnosti, strahopoštovanja i sl), religiozne ritualne radnje (obredi, ceremonije, vračanja i sl) i religiozni simboli (preko kojih religiozni čovek prikazuje nevidljiva „natprirodna bića“ i uspostavlja vezu sa njima). Poslednji element je personifikacija i institucionalizacija svih navedenih elemenata religije, a to su religiozni funkcioneri (najpre vrači, a kasnije sveštenici) i religiozna organizacija (crkva).

2. Nastanak religije

O nastanku religije postoje različita tumačenja, anajpoznatija su teološko, psihološko, prosvetiteljsko i marksističko tumačenje.
Pristalice teološkog tumačenja nastanka religije tvrde da je religija urodjena čoveku. Ona nastaje sa nastankom čoveka i postojaće sve dok postoji svet i ljudi. Na taj način se neistorijski i aprioristički tumači nastanak religije.
Po psihološkom tumačenju religija je nastala kao rezultat čovekovog emocionalnog odnosa prema prirodi,prema višim, natprirodnim silama. Ona je nastala kao rezultat odredjenih čovekovih osobina – strah, bolest, smrt i sl., kao i shvatanja da u prirodi postoje odredjene više sile koje su mu nepoznate i nedostupne, ali koje odredjuju njegovu sudbinu.
Prema prosetiteljskom tumačenju proizlazi da je religija nastalakao rezultat čovekovog neznanja i nemoći da objasni mnoge prirodne pojave.
Po marksističkom tumačenju religija je istorijska i društvena kategorija. Ona ne postoji od kako postoji svet i ljudi, već je nastala na odredjenom stepenu društvenog razvoja.

2.1. Koreni nastanka religije

Postoji više faktora koji su uslovili pojavu religiju, a najznačajniji su gnoseološke, socijalne i psihološke prirode.
Čim je čovek počeo da se oformljuje kao svesno biće, sposobno da razmišlja, počeo je da traži odgovore na niz pojava sa kojima se susreće u prirodi i društvu. U nemogućnosti da pravilno i adekvatno objasni pojave oko sebe, usled veoma niskog stepena razvoja društvene svesti, iskustva i znanja, on je bio sklon da im pripisuje svojstva nekih nevidljivih viših sila.
Prema tome, religije prvenstveno nastaje iz neznanja. Medjutim, kasnije sa razvojem društva i pojavom klasa, javlja se i razvija i drugi koren religije – klasni interesi. U klasnom društvu, u uslovima postojanja privatne svojine i eksploatacije dolazi do otudjenja čoveka gotovo u svim sferama života i rada, tako da se čovek oseća nemoćan i zavistan od mnogo faktora, što u njemu radja ideju o višoj natprirodnoj sili.
Psihološki faktori su, takodje, uticali na nastanak religije i to naročito na stvaranje religioznih predstava kod primitivnih ljudi, ali i u kasnijoj istoriji ljudskog društva oni imaju značajnu ulogu. Od psiholoških faktora na nastanak religiozne svesti naročito je uticalo osećanje straha od smrti, osećanje prolaznosti, konačnossti ljudskog života i čovekove nemoći da utiče na sve to.
Iz svega navedenog proizlazi da uzroke religiozne svesti treba tražiti u osećanju ljudske nemoći i zavisnosti od stvarnih prirodnih i društvenih sila koje čovek nije poznavao. Prema tome, religija je izraz čovekove težnje da savlada svet, da traži izlaz iz bezizlaznog stanja.

3. Funkcije religije

Religija kao poseban oblik društvene svesti ima naglašenuulogu i značaj za čoveka i društvo. Osnovne funkcije religije susaznajba, kompenzatorska i socijalna funkcija.
Saznajna funkcija religije ogleda seu činjenici da ona formira odredjen pogled na svet, prirodu i ljudsko društvo. Za religioznog čoveka ona igra ulogu filozofije, kao opšteg pogleda na svet.
Kompenzatorska funkcija religije se sastoji u tome što ona religioznom čoveku služi kao sredstvo za psihološko savladavanje osnovnih životnih problema. Ovom funkcijom se pruža i uteha religioznim ljudima prd iskonskim strahom od smrti, koji religija relativizuje, obećavajući im večni i pravi život tek posle smrti, u zagrobnom životu.
Socijalna funkcija religije se sastoji u opravdanju klasnog sistema, eksploatacije i nejednakosti medju ljudima. Upravo preko jedinstvene religije, društvo podeljeno na dve klase odražavalo se u jedinstvu. Analiza socijalne funkcije religije pokazuje da je ona samo odraz stvarnog stanja u kome se čovek nalazi, ali i zraz njegovog nemirenja sa tim stanjem.

4. Istorijski razvoj religije



Karakteristično za sve religije je shvatanje da postoje odredjene sile koje upravljaju svetom i pojavama u njemu, kao i verovanje da uporedo sa objektivno postojećim svetom, postoji i drugi, zagrobni svet. Takodje, zajedničko svim oblicima religije je da one predstavljaju nestvarni, mistični odražaj objektivno, postojećeg sveta i odnosa u njemu, a specifičnost je u načinu na koji su to činile.
Sve religije možemo podeliti na prirodne i objavljenje. U prirodne religije spadaju animizam, totemizam i kult prirode, a u objavljene – teizam, koji se delina politeizam i monoteizam.
Animizam je prva faza u razvoju religije. To je prvi oblik razmišljanja o svetu i najprimitivniji način tumačenja pojava i promena koje se u njemu dešavaju. Naziv je dobio po verovanju da je čitava priroda (živa i neživa) ispunjena tajnim silama, duhovima, odnosno, da svaki predmet, svaka pojava ima svoju dušu (od latinske reči „anima“ – duša).
Animizam je imao niži i viši stepen razvoja. Na nižem stepenu se verovalo da svaki predmet ima neku tajanstvenu silu u oblikuduše koja ga pokreće. Na višem stepenu u ljudskoj mašti ti duhovi postepeno dobijaju ljudske osobine.
Već na ovom stepenu razvoja religije javlja se magija kao sastavni element animizma i ona je jedini aktivni element religije. Oblici magije su brojni i raznovrsni. Prema karakteru svrhe koja se želi postići magija se deli na „belu“ magiju (vrač nastoji da postigne neke pozitivne, korisne efekte) i „crnu“ magiju (zadatak joj je das tvori neko zlo, da proizvede štetne efekte). Prema vrsti ljudske delatnosti magija može biti medicinska, ljubavna, ratnička i privredna.

Na osnovu zamisli postoje sledeći metodi i vrste magije:
- Imitativna ili homeopatska magija ili magija oponašanjem, čija je suština u verovanju ljudi da se odredjene pojave imitiranjem mogu izazvati da se dese
- Repetativna magija ili magija sa ponavljanjem se zasniva na verovanju da izmedju dve pojave postoji odredjena povezanost
- Kontagiozna magija ili magija po dodiru počiva na verovanju da stvari koje su bile spojene ostaju u trajnoj tajanstvenoj tajnoj vezi, čak i onda kad se fizički razdvoje
Totemizam je druga prirodna religija.pojavljuje se na višem nivou divljaštva, kada lov i ribolov postaju osnovna ljudska delatnost. Suština totemizma je u verovanju primitivnih ljudi da potiču od nekog pretka (totema) koji ih štiti i pomaže im u borbi sa prirodnim stihijama. Totemi su najčešće životinje, a nekada i biljke ili predmeti, koje su primitivni ljudi obožavali. U kasnijim fazama razvoja, prelaskom na stočarstvo i zemljoradnju životinje se više ne uzimaju za toteme, već to postaju razne prirodne pojave i tako totemizam prerasta u kult prirode.
Kult prirode predstavlja takav oblik verovanja gde se odaje izuzetno poštovanje, do obožavanja, onim prirodnim pojavama od kojih zavisi obavljanje delatnosti od kojih ljudi žive. Pojedini rodovi, u zavisnosti od delatnosti kojom su se bavili počinju da stvaraju odredjenu hijerarhiju u poštovanju tih pojava i tako se stvara osnova na prelazak na sledeće religiozne forme, koje su poznate pod zajedničkim nazivom – teizam ili verovanje u bogove (grčki „teos“ – bog).
Teizam nastaje na višem stepenu razvoja ljudske svesti, kada ljudi stiu sposbnost uopštavanja. Tada oni uočavaju da postoji grupa srodnih pojava i veruju da njima upravljaju natprorodna bića, koja više ne žive u pojedinim predmetima, već žive na pojedinim nepristupačnim mestima, a kasnije ih dižu čak i na nebo. Ovako zamišljeni duhovi dobijaju naziv bogovi. Dve su osnovne faze u razvoju teizma, a to su politeizam i monoteizam.
Politeizam je vera u više bogova, od kojih su jedni dobri, a drugi zli. U nižoj fazi politeizma bogovi su pesonifikacija prirodnih sila, dok u višoj fazi oduhovljavaju se i društvene sile, pojave, procesi i odnosi. Tako dolazi do podele bogova: onih koji upravljajudruštvom i prirodom. Klasični primer politeističke religije je grčki politeizam.
Monoteizam je faza u razvoju religije i verovanja u jednog boga. Tako se ostvaruje imaginarna personifikacija svih prirodnih i društvenih sila,koje čovek nije uspeo da savlada,u jednom božanskom liku. Ljudi su svu svoju nemoć preneli na jednog boga – spasitelja. Hrišćani su imali Isusa, Grci – Zevsa, jevreji – Mojsija, Muslimani – Muhameda, Azijati – Budu itd. Ova faza razvoja religije nastaje sa nastankom države i velikih despotskih država, kada je vladar svemoćan. Vladar je predstavnik boga na zemlji, a svaka vlast je od boga i zbog te veze vladari se razlikuju od običnih ljudi.
Od monoteističkih religija najznačajnije su hrišćanstvo, islam i budizam i one su tzv. velike religije. Nastale su u različitim vremenima i na različitim prostorima. Budizam je nastao u VI veku p.n.e na prostorima dalekog Istoka, hrišćanstvo je nastalo na prelasku iz stare u novu eru na bliskom Istoku, dok je islam nastao u VII veku na srednjem Istoku.



MORAL

1. Pojam i elementi morala

Moral predstavlja sistem spontano nastalih i dobrovoljno prihvaćenih principa i normi ponašanja ljudi u društvu, i to kako pojedinaca medjusobno, tako i pojedinaca prema društvu, kao i društvene zajednice prema pojedincima. Osnovni elementi morala su moralne norme, moralno ponašanje, moralni sud i moralne sankcije.
Moralne norme su nepisana pravila kojima se regulišu odnosi pojedinaca i grupa u okviru odredjene zajednice.
Moralno ponašanje predstavlja postupanje pojedinaca i društvenih grupa u odredjenim situacijama, odnosno uslovima.
Moralni sud predstavlja stav društva, klase, sloja ili grupe prema odredjenom moralnom ponašanju, kojemože biti pozitivno i negativno.
Moralne sankcije su mere koje rpeduzima društvo, sredina, grupa ljudi za odredjenomoralno ponašanje.

2. Nastanak morala

Prema religioznom shvatanju moral je stvorila viša sila, te se on ato i shvata kao poruka ili zapovest nekog višeg bića.
Prema vulgarno – materijalističkom shvatanju nastanak morala se vezuje za čoveka i ima svoje dve varijante. Prva varijanta se vezuje za religiozno shvatanje. Po tom shvatanju moral proizlazi iz čovekove suštine, a čovekovu suštinu je odredio bog. Po ovom shvatanju moralne norme su večne i ne zavise od vremena i prostora. Predstavnik ovakvog shvatanja je Emanuel Kant. Druga varijantanastanak morala vezuje za unutrašnju suštinu čoveka, zanjegov urodjeni moralni instikt, te se moral tretira kao biološka kategorija.
Po marksističkom shvatanju moral je društveno – istorijska kategorija. Nastaje u društvu kao rezultat odredjenog stepen arazvoja ljudske svesti i shvatanja nužne upućenosti i medjuzavisnosti ljudi jednih od drugih, u odredjenoj ljudskoj zajednici.

3. Faze razvoja morala

Postoje tri faze u razvoju morala: altruistički, egoistički i socijalistički moral.
Altruistički moral jemoral besklasnog društva – prvobitne ljudske zajednice. To je antagonistički, besklasni moral, koji se zasniva na jedinstvenim, nesuprotstavljenim normama. Osnovne karakteristike ovog morala su druželjublje, saradnja, uzajamna pomoć i razumevanje.
Sa nastankom klasnog društva dolazi do cepanja jedinstvenih društvenih normi ponašanja i do stvaranja klasno – egoističkog morala. On je postojao i razvijao se u čitavom periodu razvoja klasnog društva, kao robovlasnički, feudalni i buržoaski moral.
Sa nastankom socijalističkog društva i ukidanjem osnovnih klasa stvaraju se preduslovi za prevazilaženje egoističkog i stvaranje socijalnog morala. Socijalistički moral ima obeležja i altruističkog i egoističkogmorala, medjutim, iako je jedinstven sa stanovišta odsustva klasnih egoističkih karakteristika i on se diferencira. Njegova diferencijacija se ostvaruje po pojedinim profesijama – moral profesora, lekara i td. Bitno je da ovde nema isključivosti. Osnovni kriterijum moralno – nemoralnog je odnos prema radu i radnim obavezama.

4. Determinante morala

Moral odredjenog društva se oblikuje pod uticajem niza pojava, faktora, uslova. Jedan od najstarijih i dugo vremena najvažnijih determinanti morala bila je religija. Medjutim, pored religije, postojao je i čitav niz drugih faktora pod čijim se uticajem oblikovao moral odredjenog društva. Prvenstveno, reč je o odredjenom stepenu razvoja proizvodnih snaga, kao i karakteru društvenih odnosa. Čim je odredjeni stepen razvoja proizvodnih snaga doveo do stvaranja višk aproizvoda, kao materijalne osnovice za stvaranje novog sistema društvenih odnosa, došlo je i do nastanka novih klasno – uslovljenih, dvojnih moralnih normi. Tako, nastanka privatne svojine i države stvara uslove za pojavu novih moralnih normi – po karakteru i sadržini. Dugo vremenaje trebalo primenjivati rigorozne sankcije da bi se ljudi primorali da poštuju nove norme ponašanja. Sve je ovo propisano novim pravnim normama.
Pored pomenutih, postoji još čitav niz faktora koji stvaraju moralne norme odredjenog društva. Medju njima značajniji su ekonomski, ekološki, prirodno – geografski i drugi uslovi.


FILOZOFIJA

1. Pojam

Filozofija kao poseban oblik društvene svesti predstavlja sistem saznanja o najopštijim, najsveobuhvatnijim i najapstraktnijim zakonitostima razvoja prirode, ljudskog društva i mišljenja. Predmet filozofije je objektivna stvarnost u celini.

2. Nastanak i razvoj

Nastanak filozofije se vezuje za nastanak klasnog društva. Osnovne pretpostavke za njeno diferenciranje bile su odredjen stepen razvoja proizvodnih snaga, nastanak viška proizvoda i podele rada na umni i fizički. Na osnovu toga su odredjene individue i odredjene društvene grupe mogle da egzistiraju, bez obaveze rada u materijalnoj proizvodnji.
Filozofija najpre nastaje u Kini, nekoliko hiljada godina pre nove ere, a zatim u državama današnjeg Srednjeg Istoka, dok od evropskih država najpre nastaje u Grčkoj.
Antička grčka filozofija je u svom razvoju prošla kroz tri faze: kosmološku, antropološku i sistematsku.
U kosmološkoj fazi se istražuje priroda u njenom totalitetu. Tu fazu je obeležio Heraklit sa svojim misaonim sistemom. Prvi je formulisao princip kretanja i promene (panta rei – sve teče), kao univerzalni zakon.
U antropološkoj fazi grčka filozofija se bavi problemom čoveka kao subjekta saznanja i praktičnog delovanja.
Sistematski period je obeležen pojavom tri najveća mislioca toga doba: Demokrita, Platona i Aristotela. Oni su razvili tri celovita i jedinstvena misaona sistema. Već se tada stvaraju dva poptuno suprotna pravca u filozofiji: materijalistički – Demokritov i idealistički – Platonov, i ta podela će ostati do današnjih dana.

3. Osnovni filozofski pravci

Od samog nastanka pa sve do danas u okviru filozofije su se preplitali najrazličitiji sistemi mišljenja, ali su, ipak, dva najvažnija i najtrajnija – materijalizam i idealizam. Dva su osnovna kriterijuma za njihovo medjusobno diferenciranje – ontološki i gnoseološki. Prvi se odnosi na primarnost, a drugi na istovetnost bića i mišljenja.
Oni filozofi koji tvrde da je materija primarna, te da ona postoji nezavisno od mišljenja, kao i da samo mišljenje predstavlja proizvod materije, pripadaju materijalističkom pravcu, i oni zastupaju materijalistički pogled na svet, dok oni filozofi koji tvrde da duh ima primat, kao i da je sam materijalni svet proizvod duha, pripadaju idealističkom pravcu, i oni prihvataju idealističko tumačenje sveta.
Dogmatizam veruje u mogućnost potpune spoznaje sveta i veruje u sistem „konačnih istina“, odnosno, u sistem nepromenljivosti već saznatih istina. Po tom shvatanju jednom već saznate istine su konačne i zauvek date.
Skepticizam sumnja u mogućnost ili u istinitost ljudskog saznanja. Ovo shvatanje ne negira u potpunosti mogućnosti saznanja objektivno postojećeg sveta, ali to prihvata sa puno rezerve, sumnje, pesimizma.
Dijalektički materijalizam smatra da postoji mogućnost spoznaje sveta, ali da proces spoznaje nije automatski, jednostavan i pravolinijski. Smatra da saznanje predstavlja jedan beskonačan proces koji se kreće od neznanja ka znanju.
Stav o primarnosti svesti i sekundarnosti materije predstavlja osnovu, koren idealizma. U svom razvoju on se i dalje razvija i diferencira. Tako su nastale razne vrste idealizma: objektivni idealizam, subjektivni idealizam i dijalektički idealizam. Pored tif osnovnih postoj ejoš i metafizički idealizam, racionalni i iracionalni idealizam, senzualistički idealizam i dr.
Predstavnici objektivnog idealizma (Sokrat, Platon, Hegel) tvrde da svet objektivno postoji, ali da je duhovne prirode i osnovu svega čine duh i ideja.
Subjektivni idealizam u prvi plan stavlja subjektivni doživljaj (Protagora, Šopenhauer) i polazi od stavada je subjekt svojom svešću jedina prava realnost, dok je sve ostalo orivid i nestvarno.
Najznačajniji predstavnici dijalektičkog materijalizma su Kant i Šeling i ovaj pravac je veoma blizak dijalektičkom materijalizmu.
U svome razvoju i materijalizam je prošao kroz različite faze i oblike.
Naivni materijalizam postoji kod grčkih filozofa u antičkom periodu (Tales, Heraklit) i oni objašnjavaju svet preko pojedinih elemenata – voda, vazduh, vatra.
Mehanicistički materijalizam nastaje kao rezultat saznanja u oblasti mehanike, posebno saznanja do kojih su došli Galilej i Njutn. Njegova suština je u svodjenju svih oblika na jedan osnovni oblik kretanja – mehaničko kretanje.
Vulgarni materijalizam priznaje materiju samo u onim formama koje su dostupne čulima. Na taj način se duhovne pojave poistovećuju sa materijalnim.
Metafizički materijalizam polazi od stava da su prirodni zakoni statički, nepromenljivi i ovaj pravac tako gleda i na ostale pojave i procese. Umesto da ih objašnjava i da traži uzročno – posledičnu vezu u njima, on se zadovoljava posmatračkim odnosom prema njima.
Prema antropološkom materijalizmu čovek se shvata isključivo kao prirodno biće, a zapostavlja se njegova društvena suština, te se zbog toga ovaj pravac približava idealizmu.
Dijalektički materijalizam predstavlja Marks- Engelsov pogled na svet. Suštinu toga shvatanjapredstavlja stav da je svet materijalne prirode, da je kretanje neodvojivo od materije, tj. da je kretanje oblik postojanja materije.


NAUKA

1. Pojam i karakteristike

Nauka predstavlja istiniti sistem saznanja o objektivnoj stvarnosti, koji se izražava u činjenicama, dokazima i naučnim zakonima. Ona otkriva i objašnjava pojave, procese i odnose u prirodi i društvu. Osnovni kriterijum naučne istine je praksa. Nauka predstavlja najznačajniji oblik društvene svesti.
Društvena funkcija nauke se ogleda u potrebi ljudi da ovladaju prirodnim i društvenim silama i da ljudi mogu da ih koriste u odredjene svrhe. Naučno saznanje često polazi od običnog, svakodnevnog saznanja. Medjutim, dok obično saznanje otkriva spoljašnje i slučajne odnose medju pojavama, procesima i odnosima, naučno saznanje nastoji da otkrije unutrašnje, suštinske, nužne veze u njima. Na taj način se otkriva odredjena pravilnost, zakonitost koja postoji u prirodi i društvu. To su spoznati naučni zakoni ili zakonitosti. Njihove zajedničke karakteristike su opštost, kauzalnost, postojanost i predvidivost.
Nauka nije samo istinit, proveren, već i koherentan, povezan, intrigalan, osmišljen sistem saznanja, ona predstavlja sistem saznanja o objektivnoj stvarnosti koji nije nikada konačan i potpun.
Nauka predstavlja otvoren sistem saznanja,koji u susretu sa praksom, iskustvom i činjenicama stalno proverava, dokazuje, proširuje i obogaćuje ili koriguje i ispravlja.

2. Podela nauka

Najčešće se kao osnova za podelu nauka uzima predmet, metod i svrha nauke.
Prirodne nauke (fizika, hemija, biologija) za predmet istraživanja imaju prirodu,odnosno pojave, procese i odnose u njoj.
Društvene nauke (istorija, sociologija) proučavaju društvo u raznovrsnim oblicimamanifestacije i to kako društvo u celini, tako i pojedine sfere, pojave i zakonitosti društvenog života.
Humanističke nauke (psihologija, etika) proučavaju čoveka u onim aspektima u kojima se on ispoljava kao specifično kulturno i duhovno biće u prirodi i društvu.
Ova podela krajnje je uslovna, jer su u osnovi sve nauke humanističke – služe čovekovim potrebama i njegovom savladavanju prirodnih i društvenih sila.
Pod deskriptivnom naukom (geografija, anatomija) podrazumevaju se one nauke koje opisuju pojave, dok eksplikativne nauke (sociologija, fizika) objašnjavaju pojave.
Ako se kao kriterijum za podelu nauka uzme svrha, odnosno praktična primenljivost, one se mogu podeliti na teorijske ili fundamentalne prirodne, društvene i humanističke) i na primenjene (tehnika, medicina).

Nastanak i razvoj

Proces nastanka nauke išao je od neznanja ka znanju, od manjeg znanja ka većem znanju. Proces izdvajanja pojedinih nauka iz filozofij epočeo je u ranoj antici, snažnije se odvijao u helenističkom periodu grčke istorije da bi se dovršio krajem XVIII i u toku XIX veka. Na to su uticala naročito neka krupna otkrića u prirodnim naukama, kao štoje Kant – Laplasova teorija, Darvinova teorija evolucije i sl. Nastanak pojedinih nauka kroz njihovo izdvajanje iz filozofijr bio je uslovljen potrebom rešavanja odredjenih praktičnih problema. Najpre su se izdvojile prirodne i primenjene nauke, a mnogo kasnije društvene i humanističke nauke.
Uporedo sa diferencijacijom, ostvaruje se i proces integracije nauka. Već danas, taj proces je dobio značajne razmere, dok će se u budućnosti širiti još više.


3. Značaj nauke

Savremenu epohu mnogi nazivaju „naučnom civilizacijom“, jer su samo za poslednjih stotinak godina ostvareni značajniji rezultati nego za čitav prethodni period ljudske istorije, i to naročito u prirodnim i tehničkim naukama.
Ovakvi rezultati ostvaruju se u formi naučno – tehničke revolucije. Njene osnovne karakteristike:
- Postignuti su krupni i sve veći rezultati u nauci
- Povećavaju se sve više sredstva i kadrovi koji se bave istraživanjima
- Nivo istraživanja traži sve više sredstava
- Skraćuje se period izmedju naučnih pronalazaka i njihove primene u praksi
U narednom periodu očekuje se još dinamičniji razvoj nauke. Naučno – tehnički progres se očekuje, pre svega, u elektronici, nuklearnoj i supersoničnoj tehnologiji, bioinženjeringu i td. Čovekova uloga će biti svedena na ostvarenje programa, što će svakako zahtevati nova znanja i znatno višu tehničku kulturu ljudi.
U budućnosti će manji problem biti stvoriti nešto novo, a veći kako upravljati time. Zbog toga tehnološka pitanja ne traže samo tehnološke odgovore. To su i politička pitanja, koja će više zaokupljati društvo, nego bilo koja druga. Politika nadzora nad razvojem tehnologije verovatno će dovesti pojedina društva do žestokih sukoba.


UMETNOST

1. Pojam

Umetnost je jedan od najnemirnijih, najmobilnijih, najsamostalnijih oblika društvene svesti. Kao i ostali oblici društvene svesti, ona proističe izekonomske osnove društva, ali vrši i povratni uticaj na nju.
Postoje brojna shvatanja umetnosti kao posebnog oblika društvene svesti. Dugo vremena je važilo jedno opšteprihvaćeno shvatanje umetnosti kao subjektivnog odraza objektivne stvarnosti.
Umetnost je obilk društvene svesti koja na specifičan način, pomoću različitih simbola – predmeta, pokreta, ritmova, boja, reči i td., izražava odredjenu stvarnost, tj. ponašanje, želje i osećanja pojedinaca i grupa u odredjenim prirodnim i društvenim uslovima.


2. Nastanak

Najstarija sačuvana umetnička dela, koja datiraju još iz najstarijih perioda prvobitne zajednice, pripadaju slikarstvu i vajarstvu. Medjutim, postoje realne pretpostavke da su odredjeni oblici umetničkog izražavanja postojali i ranije. Naime, smatra se da su i pre mladjeg paleolita postojale pesme i igre, vezane za lov i magiju, ali nisu sačuvane pošto nisu materijalizovane.
Od svog nastanka do danas, sa razvojem i promenama u društvenom biću, razvijala se i menjala sama umetnost – kako po formi, tako i po sadržini. Svako vreme, svaka epoha, ima svoju umetnost koja ih izražava. Ta veza je toliko jaka da s epo samoj umetnosti može suditi o vremenu u kome je nastajala i koje izražava.

3. Funkcije

Ne postoje uskladjena mišljenja o osnovnim funkcijama umetnosti, ali se većina slaže da je osnovna funcija estetsko – emotivna. Zapravo, zadatak umetnosti je da u ljudima izaziva osećanja lepog, prijatnog, uživanja, da ih zabavi, razonodi, relaksira.
Umetnost je specifičan oblik društvene svesti i zbog toga što na specifičan način prikazuje stvarnost. Dok se drugi oblici društvene svesti prikazuju sasvim apstraktno (filozofija), u vidu najopštijih zakonitosti ili konkretno (nauka), preko odredjenih činjenica, dokaza, naučnih zakona, umetnost to čini preko posebnih estetskih zakona ili,kako ih Marks naziva „zakona lepote“. Ti estetski zakoni predstavljaju posebnu vrstu zakona koji po sebi i u sebi objedinjuju mnoge posebne zakone – kako zakone samih predmeta (fizičkih, hemijskih i drugih), tako i zakone po kojima nastaju sama osećanja, predstave i ideje (fiziološki, psihološki, logički).
Iz ovoga se vidi da umetnost, kao i filozofija i nauka, ima i saznajnu funkciju. I ona, kao i ostali oblici društvene svesti ima zadatak da prati, da proučava, da saznaje odredjenu stvarnost. Razlika je samo u načinu saopštavanja spoznatog.
Iz ove funkcije proističe i moralno – vaspitna funkcija. Zadatak i cilj umetnostinije samo da prati, proučava i saopštava odredjenu istinu o svetu, već i da usmerava, da osmisli odredjena ljudska ponašanja. Umetnošću se oplemenjuju osećanja i karakter ljudi, stvara se model njihovog ponašanja, čovek se vaspitava da prihvata, podržava i poštuje odredjene norme.
Umetnost,kao specifičan odraz i izraz stvarnosti, vezana je i sadržajem i formomza stvarnost koju izražava, izkoje proizlazi. Ta povezanost je dvostruka: objektivna – jer umetnost proizlazi i izražava odredjenu stvarnost, odredjenu vremensku epohu, kako po sadržini, tako i po formi i subjektivna – jer je svaka umetnost specifično, subjektivno, individualno, umetnikovo doživljavanje i oblikovanje odredjene stvarnosti.
Umetnost je i društveno uslovljena, jer se oblikuje pod uticajem društva koje nanju deluje. Ali, i ona deluje na društvo. Umetnost deluje i na samog čoveka, i to kako na formiranje njegovog pogleda na svet, na svesnu, racionalnu, tako i na emotivnu, iracionalnu stranu njegovog života. Ona je sredstvo i način čovekove socijalizacije, put i mogućnost prevladavanja čovekovog individualiteta, razvijanja društvenosti, osećaja kolektivizma i solidarnosti.
Kad nauka dostigne vrhunac u svom razvoju, ona se približava umetnosti, pstaje i sama umetnost, i obrnuto. U tome se ogleda izvesno jedinstvo i sklad izmedju nauke i umetnosti, kao najviših najsavršenijih oblika manifestacije ljudskog stvaralačkog genija.



IDEOLOGIJA

1. Pojam

Pojam ideologije se danas različito shvata, pa se pod tim terminom i podrazumevaju različite sadržine. Termin ideologija (kovanica od grčke reči „idea“ – misao i „logos“ – nauka) kao „nauka o idejama“, prvi put je upotrebljen krajem XVIII veka. Tvorci tog termina su francuski filozofi i socijalni mislioci na čelu sa Desti de Trasijem. Oni su svoj filozofski sistem mišljenja nazvali ideologijom, a cilj im je bio da ukažu na razliku izmedju nauke o duhovnim pojavama u odnosu na nauku o materijalnim pojavama i procesima. Taj izraz kasnije preuzima Napoleon I i upotrebljava ga u sasvim drugom, negativnom smislu. Pravi razlog za taj njegov stav bio je u činjenici da je ta grupa filozofa kritikovala njegov apsolutistički sistem vladavine.
Klasici marksizma su tom pojmu dali novo značenje, ali je ono i kod njih ostalo nejedinstveno. Kod njih se, uglavnom, sreću dva značajna pojma ideologije. Prema Marks – Engelsovom sistemu ideologija se ponekad shvata kao društvena svest klasičnog društva, otudjenje u sferi društvene svesti koje nastaje zbog njegove klasne podele i postojanja različitih klasnih interesa. U negativnom smislu ideologija se shvata kao iskrivljena, deformisana, lažna, fetišizirana svest i saznanje ljudi.
Kod klasika marksizma srećemo, mnogo češće i šire pozitivno značenje ideologije, kao društvene svesti uopšte, kao idejne društvene nadgradnje u celini.
U sociologiji se često citira definicija ideologije koju daje Karl Manhajm – ideologija je oblik društvene svesti koji obuhvata shvatanje odredjenih partija, klasa ili širih sklopova društva, a u širem smislu shvaćena ideologija uključuje u sebe sve oblike društvene svesti.
S obzirom na sva navedena shvatanja možemo da kažemo da ideologija predstavlja više ili manje koherentan,zainteresovani sistem mišljenja, u čiju se istinitost veruje bez rezerve, a koja izražava interese i stremljenja odredjenih partija,klasa ili većeg dela društva.
Za sve velike ideologije je bitno da nastoje da obuhvate sve tri temporalne komponente: prošlost, sadašnjost i budućnost, ali naravno, težište je uvek na budućnosti.
Unutar odredjenih ideologija obično se stvara, odnosno, izdvaja odredjeni sistem nepovredivih principa. To su nesporne dogme, koje se po svaku cenu štite, kako spolja, tako i iznutra. Za zaštitu tih principa obično se formiraju, nekada organizovano, anekada i spontano, čvrsta jezgra partijskih aktivista, koji oštro i brzo reaguju na svaku traženu sumnju u pomenute principe.
Osnovne socijalne funkcije ideologije su: najpre – integrativna, čije je suština u objedinjavanju,povezivanju, zbližavanju pripadnika odredjeneklase; mobilizatorska – njena je suština u podsticanju, pokretanju, mobilisanju pripadnika odredjene klase; usmeravajuća – čiji je zadatak pripadnike odredjene klase usmeri ka odredjenim socijalnim ciljevima, ali i da ih odvrati od nekih ciljeva.
Zadatak svake ideologije je dvostruk. S jedne strane, da formiranjem odredjene klasne svesti oformi biće klase – da ih objedini, mobiliše i usmeri ka postizanju odredjenih socijalnih vrednosti, a sa druge strane, da kod pripadnika suprotne klase ostvari suprotne efekte – da ih dezintegriše, demobiliše i dezorijentiše. To se postiže sistemom indoktrinacije, propagande, širenjem različitih glasina, poluistina, pa i celih laži.
S obzirom na sve izneto, možemo reći da zvaničnu ideologiju u društvu stvaraju teoretičari, ideolozi vladajuće klase, nastojeći da kroz nju izraze interese te klase. Ali, ideologiju stvaraju i teoretičari eksploatisane klase, izražavajući kroz nju njen položaj u društvu, njene interese, ideje, stremljenja, njenu psihologiju i klasnu svest.

2. Nastanak

Nastanak ideologije je uslovljen odredjenim društveno – ekonomskim preduslovima, pre svega, odredjenim stepenom razvitka proizvodnih snaga i nastankom viška vrednosti rada, odnosno, viška proizvoda.
Ne postoji ideologija društva uopšte, već samo ideologija pojedinih klasa, partija ili šireg dela (ali ne i celine) društva. Kada u društvu ne postoje suprotni klasni interesi, onda nema potrebeza zainteresovanim, pristrasnim, iskrivljenim tumačenjem sveta. Istovetnost osnovnih interesa učiniće nepotrebnim i besmislenim iskrivljeno prikazivanje stvarnosti.
Ti raznovrsni ciljevi pokazuju osnovnu razliku izmedju nauke,kao istinitog, i ideologije, kao pristrasnog pogleda na svet. U praksi je bilo pokušaja, ne samo političke funkcionalizacije ideologije, već i nauke, pa čak i njene zloupotrebe. Od toga je koristi imala samo klasa, odnosno, grupa koja je imala monopol političkemoći.
Ideologija ne utiče samo na nauku, već i na ostale oblike društvene svesti i trpi njihov uticaj. To dejstvo ideologije na druge oblike društvene svesti, u principu, može biti pozitivno i negativno, mada je u dosadašnjoj praksi to dejstvo više bilo negativno.


JAVNO MNJENJE

1. Pojam i elementi

Iako je javno mnjenje veoma često u upotrebi, njeno shvatanje je dosta nepecizno, neodredjeno, fluidno. Postoje brojne definicije javnog mnjenja. Ono što je zajedničko svim shvatanjima javnog mnjenja, to je činjenica da ga svi tretiraju kao oformljeno, usaglašeno mišljenje pripadnika odredjene globalne društvene zajednice o nekim bitnim društvenim pitanjima, koja obično podrazumevaju iniciranje ili pokretanje odredjene društvene aktivnosti.
Javno mnjenje je oblik kolektivne misaone reakcije članova odredjene društvene zajednice koji se izražava u odobravanju i podršci ili u osudi i suprotstavljanju pojedinim postupcima, merama i odlukama od značaja za čitavo društvo.
Javno mnjenje ima dva osnovna elementa – javnost i mišljenje. Javnost znači da je mišljenje izašlo iz unutrašnjosti individue u javnost, da je izgovoreno, da je saopšteno nekome, odnosno, daje konfrotirano sa nekim i da je procesom konfrontacije postalo zajedničko mišljenje odredjene sredine, grupe, zajednice.
Za formiranje istinskog, kvalitetnog, sadržajnog javnog mnjenja neophodno je da postoji sloboda iznošenja misli, sloboda dijaloga i ravnopravnost učesnika u njemu. Proces formiranja javnog mnjenja ostvaruje se postupno, etapno,kroz nekoliko faza.
Prva faza je uočavanje odredjenog problema. Pojedinac, ili nekoliko njih istovremeno, uočavaju da postoje odredjeni problemi.
Druga faza je razmišljanje o problemu. Razmišljajući o prpblemu ljudi nastoje da sagledaju njegove dimenzije, da shvate njegov karakter, suštinu, uzroke i posledice. U osmišljavanju problema ljudi koriste mnogo racionalnog, ali i iracionalnog. Posle odredjenog perioda oni osećaju potrebu da to svoje mišljenje nekome saopšte, kažu, da o tome porazgovaraju sa nekim.
Treća faza je razmena mišljenja. Pojedinci iznose svoje stavove, saznanja, razmišljanja o nekom problemu i to saopštavaju ostalim članovima zajednice. Oni se različioto odnose prema saopštenom.
Četvrta faza je opredeljivanje za odredjeni stav, mišljenje. To je formiranje javnog mnjenja u užem smislu. Pojedinci i grupe se sve više opredeljuju za jednu od alternativa koja je iznesena o odredjenom problemu. Vrši se kristalizacija stavova.
Nekada se za konačno formiranje javnog mnjenja presudnu ulogu imaju istupanja kompetentnih stručnih ljudi. U tim slučajevima govorimo o kvalifikovanom i nekvalifikovanom javnom mnjenju. U vezi sa tim, u praksi ima dosta zloupotreba i manipulacija, od kojih imamo i dve osnovne, a to su, prvo, što u praksi ima ljudi koji priznaju samo opšte, ali ne i kvalifikovano javno mnjenje, a to najčešće čine tzv. političari opšte prakse; drugo, što kod kvalifikovanog javnog mnjenja postoji osporavanje i negacija javnog mnjenja od strane jednog broja stručanjaka, navodno zbog „zdravorazumskog“, a ne argumentovanog i kompetentnog zaključivanja. To se čini naročito kada im ne odgovara odredjeno formirano javno mnjenje.
Najčešće se kao javno mnjenje prikazuju zvanični stavovi i mišeljenja koja postoje u društvu. Javno mnjenje se formira pod njihovim snažnim uticajem, ali to ne znači da mora da bude istovetno sa njima. To je zbog toga što se javno mnjenje formira i spontano, neorganizovano, delovanjem pojedinaca i odredjenih društvenih grupa, ali se ono formira i organizovano delovanjem više ili manje organizovanih društvenih snaga preko sredstava masovnih komunikacija. Za formiranje javnog mnjenja zainteresovana je i utiče na to. Pre svega, zvanična vlast, pojedine političke partije, crkva, razne interesne grupe.
Jednom formirano javno mnjenje se menja. Promene pojedinačnih i grupnih mnjenja su osnovni uslov za nastanak zdravog i argumentovanog javnog mnjenja. Postoje odredjene zakonitosti promene javnog mnjenja. Prvo, lakše se menjaju mnjenja o marginalnim, nego o ključnim društvenim pitanjima. Drugo, dobro informisani ljudi teže menjaju svoja mišljenja od neinformisanih, odnosno slabo informisanih. Konačno, za promenu javnog mnjenja potrebne su i neke dodatne aktivnosti, kao što je, npr. propaganda. Procesom propagande postojećim informacijama se dodaju nove, te se tako na bazi veće količine i kvaliteta novih informacija traži promena postojećeg mnjenja i formiranje novog, kakvo je zamišljeno da se oblikuje procesom propagande.
Istorijski posmatrano, javnosti i javno mnjenje sreću se još kod polisa – gradova – državica, kao bitna komponenta njihovog shvatanja demokratije. U starom Rimu su postojali „vox populi“ i „fama popularis“, koji su na neki način sinonimi za današnje javno mnjenje. U srednjem veku, koji po sebi predstavlja vek mračnjaštva, usled dominacije crkve, dolazi do zaustavljanja progresivnog razvoja društva. Uslovi za progresivniji razvoj društva, demokratije, pa i javnog mnjenja, stvaraju se nastankom kapitalizma u XVII i XVIII veku. Niz okolnosti je uticao na to: pojava brojnih ekonomskih koncepcija, uspon nove gradjanske klase, politička demokratizacija društva i td.
Javno mnjenje postaje neotudjiva tekovina društvenog života, bitan element demokratije. Ono daje sudove o svemu što ima javni, društveni karakter. Zbog toga, svako ko želi afirmaciju pravih vrednosti, brz i stalan razvoj društva, mora da se bori za stvaranje pravog, zdravog, demokratskog javnog mnjenja, oslobodjenog svih barijera i monopola. Prvi i jedan od navažnijih uslova za to je slobodan razvoj sredstava masovnog komuniciranja u društvu.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi