POCETNA STRANA

 
SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE
 
OSTALI SEMINARSKI RADOVI IZ SOCIOLOGIJE:
Multikulturalizam-seminarski rad

POJAM KLASE I ELITE

Klase i elite

Danas više nije sporna univerzalnost podele društva na grupe koje su raspoređene u hijerarhiji bogatstva, obrazovanja i moći. Teoretičari društva su razvili dva globalna pristupa slična po naglašavanju podele na one koji raspolažu odnosno ne raspolažu pomenutim resursima, kao jedne od najvažnijih činjenica društvene strukture. Međutim, ta dva pristupa govore o ovoj podeli na različite načine: koncepti ”vladajuće elite” suprotstavljaju organizovanu vladajuću manjinu koja poseduje društvenu moć neorganizovanoj većini (masama) distanciranim od pozicija moći, dok koncepti ”vladajuće klase” suprotstavljaju ekonomski dominantnu klasu (klasu koja poseduje sredstva za proizvodnju) podređenim nevlasničkim klasama svesnim svog društvenog položaja koje mogu biti organizovane ili stvarati organizacije. Iz ovih različitih koncepcija proizilaze i razlike u načinu na koji se zamišljaju odnosi između vladajućih i onih kojima se vlada. T. B. Botomor naglašava da se koncepcije vladajuće klase i elite upotrebljavaju u opisu i objašnjenju političkih događaja te da se vrednost tih koncepcija mora prosuđivati prema stepenu u kome ove omogućavaju razumne odgovore na važna pitanja o političkim sistemima. A tih pitanja zaista ima mnogo: ”Da li oni koji vladaju društvom konstituišu društvenu grupu koja je jedna jedinstvena ili je možda podeljena, otvorena ili zatvorena grupa? Kako se njeni članovi biraju? Šta je osnova njihove moći? Je li njihova moć neograničena ili je ograničena snagom drugih grupa u društvu?‚ Postoje li u ovom pogledu značajne razlike između društava i ako postoje kako ih objasniti? ”.
Različiti koncepti strukture društva polaze od različitog isticanja uloge pojedinih društvenih činilaca kao glavnog uzroka socijalne diferencijacije u savremenom društvu. Bez obzira da li se polazi od toga da u ovom doprinosi sve intenzivniji razvoj podele rada, proces dekompozicije privatne svojine u kapitalizmu ili porast uloge profesionalne podele rada povezan sa porastom značaja društvene i posebno političke moći u socijalističkom društvu, u svim tim slučajevima evidentna je sve naglašenija kompleksnost odnosa unutar klasne strukture društva.
U studijama društvene strukture figurira veći broj društvenih grupa u korenu čije diferencijacije se nalazi posedovanje/neposedovanje svojine sredstava za proizvodnju, mesto u podeli rada, neravnomerna distribucija društvene moći, obrazovanja, društvenog ugleda, materijalnog bogatstva i u tom pogledu istaknuto mesto zauzimaju: klase, kaste, staleži, statusne grupe i elite. U ovom radu najviše pažnje ću posvetiti klasama i elitama.

Klase

Sistem klasa se u mnogo aspekata razlikuje od kaste ili staleža. U tom smislu treba istaći sledeće četiri razlike:
1. Nasuprot drugim tipovima slojeva, klase nisu uspostavljene pravnim ili religioznim odredbama; pripadništvo klasi ne zasniva se na nasleđenoj poziciji - ni prema zakonu, ni prema običaju.
Klasni sistemi su tipično elastičniji od ostalih tipova stratifikacije, a granice klasa nikad nisu jasno određene. Još jedna bitna karakteristika je da nema formalnih ograničenja u pogledu mešovitih brakova.
2. Klasa u kojoj se neko nalazi se, bar jednim delom, dostiže a ne, jednostavno ”daje” pri rođenju, što je tipično za ostale sisteme. Socijalna mobilnost, odnosno kretanje naviše i naniže u klasnoj strukturi, je mnogo češća nego u drugim tipovima.
3. Klase zavise od ekonomskih razlika između grupacija pojedinaca, tj. od nejednakosti u imovini i pristupu materijalnim bogatstvima. Kod drugih sistema neekonomski činioci (kao što je uticaj religije u indijskom sistemu kasta) uglavnom su najvažniji.
4. U drugim tipovima nejednakosti se izražavaju prvenstveno kroz lične odnose dužnosti ili obaveza: između kmeta i feudalnog posednika ili pojedinaca u nižoj ili višoj kasti. Nasuprot tome, klasni sistemi funkcionišu uglavnom kroz masovne bezlične veze.
Jedna od značajnih klasnih razlika može se naći u razlikama u plati i nejednakim radnim uslovima; taj element utiče na sve ljude u konkretnoj kategoriji zanimanja, što je povezano sa ekonomskim okolnostima u čitavoj privredi.
Posedovanje bogatstva, uz profesiju, najglavnija je osnovica klasnih razlika.

Najvažnije klase u zapadnim društvima su viša klasa (bogataši, poslodavci, industrijalci i vrhunski rukovodioci; oni koji poseduju ili neposredno kontrolišu proizvodne resurse); srednja klasa, koja obuhvata najveći broj činovnika, tj. osoblja ”bele kragne (beli okovratnici - white collars)” ili manuelni radnici. U nekim industrijalizovanim zemljama je seljaštvo, kao treća klasa angažovanih u poljoprivrednoj proizvodnji, doskora predstavljalo značajnu kategoriju. U zemljama Trećeg sveta, pak, seljaci su još uvek najbrojnija klasa.

Postavljanje kriterijuma razvrstavanja u klase

Prvo pitanje koje se može postaviti kada se govori o klasnoj strukturi je pitanje kriterijuma razvrstavanja pojedinaca u klase. Postoje dve vrste tih kriterijuma: subjektivni i objektivni. Subjektivni kriterijumi se zasnivaju na predpostavkama i percepcijama pojedinaca o svom klasnom poreklu i svojoj klasnoj pripadnosti, dok se objektivni zasnivaju na nekim merljivim karakteristikama individua među kojima se izdvajaju bogatstvo, zanimanje i obrazovanje.
Sociološka tradicija registruje ogroman broj različitih poimanja klasa. Nemarksističke definicije su veoma raznovrsne i one ističu veliki broj različitih kriterijuma: zanimanje, dohodak, imovinu, superiornost samosvesti, monopol društvene pozicije i raspolaganja dobrima, funkciju, način života. Gurvič, u vrlo iscrpnoj analizi, nalazi da je zajednička karakteristika svih ovih interpretacija odbacivanje svake filozofije istorije koja sadrži predviđanje o iščezavanju klasa, pokušaj da se one osamostale i tumače u skladu sa nekom društveno-političkom doktrinom, sumnju u pogledu nedvosmislenog istovetnog karaktera i uloge klasne borbe u različitim društvenim strukturama, odbacivanje dovođenja u vezu društvenih klasa i političke teorije države i najzad mnogo veći interes za psihologiju društvenih klasa nego za njihove kulturne tvorevine koje su u marksizmu označene ideologijom.
Sa druge strane za Marksa i marksiste je osnova društvenih klasa data ulogom koje one igraju u proizvodnji, prometu i raspodeli ekonomskih dobara. Navedena uloga određuje životni standard, klasnu svest, ideologiju, kulturu i politički stav klasa čije se postojanje manifestuje u njihovoj međusobnoj borbi za vlast.
Istorijski gledano, sa početkom civilizacije dolazi do formiranja klasne strukture. Privatna svojina sredstava za proizvodnju i iz nje izvedena mogućnost eksploatacije radne snage bile su osnovne determinante i pretpostavke klasne diferencijacije.
Da bi neka društvena grupacija bila klasa nije dovoljno da njeni pripadnici imaju samo isti ekonomski položaj u datom društvenom sistemu. Potrebno je da se izvrši određena socijalna integracija grupacije tako da se istovetnost ekonomskog položaja manifestuje u manje ili više svesno izraženim zajedničkim interesima i u spremnosti bar jednog, značajnijeg, dela grupacije da klasne interese brani posredstvom političkih i drugih klasnih organizacija.
Klase su osnovni i najznačajniji oblik društvenog grupisanja izveden iz njihovog mesta u procesu proizvodnje, odnosno iz njihovog nejednakog položaja u sistemu raspodele ekonomske moći. Jedan od najpoznatijih svetskih sociologa, Entoni Gidens, klasu definiše kao široko grupisanje ljudi koji dele zajedničke ekonomske resurse, što snažno utiče na tip životnog stila koji su oni u stanju da sprovode.
Iako klase osnovu svog socijalnog postojanja imaju primarno u ekonomskoj strukturi društva, one ipak nisu samo ekonomske grupacije. Svaka klasa svojim pripadnicima definiše mesto u ukupnosti društvene prakse (podele rada) što podrazumeva i političke i ideološke odnose. Pojedinci prinuđeni ekonomskim pritiscima stupaju u klasne odnose i time mogu organizovati političke partije i druge organizacije, što na kraju rezultira formiranjem kolektivne (klasne) svesti.
Klasna svest i kulturne tvorevine klase se moraju priznati za značajne vidove klasne stvarnosti prilikom njihovog određivanja. Klasna svest je posebno snažna kolektivna svest koja povezuje integrisane individualne i kolektivne članove klasa. U kritičnim trenucima ona može biti dominantnija i jača integraciona sila i od nacionalne ili religijske svesti.
Većina koncepcija klasnog društva prihvata da klase konstituišu sistem grupa najvišeg reda u društvenoj strukturi, da se klasna podela u društvu odnosi na društvene položaje povezane sa sistemima privilegija i diskriminacija koje nisu determinisane biološkim kriterijumima i da je pripadnost pojedinaca društvenoj klasi relativno stalna. Pored ovoga zajedničke karakteristike klasa su njihov vertikalni poredak - postojanje više i niže rangiranih grupa s obzirom na neki sistem privilegija i diskriminacija, posebnost trajnih klasnih interesa, postojanje klasne svesti i klasne izolacije, koja u krajnjoj liniji vodi do klasnih protivrečnosti i sukoba.
U literaturi je uobičajena podela teorija klasa na marksističku i veberijansku struju.

Marksistička tradicija

Većina radova Karla Marksa (1818-1883) odnosi se na društvene klase, ali je, začudo, on propustio da sistematski analizira pojam klase.
Rukopis na kome je Marks radio pred svoju smrt (kasnije objavljen u njegovom najvažnijem delu Kapital) prekida sa baš na mestu na kome je postavljeno pitanje - ”šta čini klasu?”. Njegova koncepcija klase stoga mora da se rekonstruiše na osnovu celokupnog korpusa njegovih spisa.
Pošto tekstovi o kojima raspravlja o klasi nisu uvek sasvim usaglašeni, teoretičari se spore oko toga ”šta je Marks u stvari mislio”. Glavni pravci njegovih gledišta, međutim, prilično su jasni.

Priroda klase

Klasa je za Marksa grupa ljudi koji se nalaze u zajedničkom odnosu prema sredstvima za proizvodnju, tj. sredstvima pomoću kojih zarađuju za život. Pre razvoja moderne industrije proizvodna sredstva sastojala su se prvenstveno od zemlje i alatki za njenu obradu, kao i za primenu u stočarstvu. U preindustrijskim društvima su, znači, dve glavne klase bili oni koji su posedovali zemlju (plemstvo, veleposednici ili robovlasnici) i oni koji su bili aktivno angažovani u proizvodnji (zavisni seljaci, robovi i slobodni seljaci). U modernim industrijskim društvima fabrike, poslovni prostori, mašine i bogatstvo, ili kapital da se to nabavi, postaju važniji. Glavne klase su one koje poseduju ova nova sredstva za proizvodnju; to su industrijalci ili kapitalisti (vladajuća klasa) i oni koji za život zarađuju prodajući im svoj rad; to je radnička klasa (eksploatisana) ili, prema pomalo arhaičnom izražavanju koje je Marks radije koristio, ”proleterijat”.
Odnos između klasa je, prema Marksu, eksploatatorskog karaktera. U feudalnim društvima eksploatacija je često bila u obliku direktnog prenosa produkata seljaštva u svojinu plemstva. Kmetovi ili zavisni seljaci bili su primorani da jedan deo proizvoda daju svojim aristokratskim gospodarima, ili su morali da rade određeni broj dana mesečno na poljima feudalnih gospodara, kako bi proizveli useve koje su trošili oni i njihova svita. U modernim kapitalističkim društvima izvor eksploatacije je manje uočljiv, i Marks posvećuje dosta pažnje da objasni njenu prirodu. U toku radnog dana - rezonuje on - radnici proizvedu više no što je poslodavcima stvarno potrebno da isplate troškove njihovog unajmljivanja. Ovaj višak vrednosti je izvor profita koji kapitalisti mogu da koriste za sebe.
Marks je bio pogođen nejednakostima koje kapitalistički sistem stvara. Kako su u ranije vreme aristokrati živeli luksuzno i sasvim drugačije od seljaštva, poljoprivredna društva bila su relativno siromašna. Čak i da nije bilo aristokratije, životni standard bio bi neizbežno nizak. Sa razvojem savremene industrije, međutim, bogatstvo se proizvodi u količinama daleko većim no ikada ranije, ali radnici imaju malo pristupa bogatstvu koje se njihovim radom stvara. Oni ostaju relativno siromašni, dok bogatstvo koje nagomilava klasa vlasnika raste.
Sem toga, sa razvojem fabrika i mehanizovanjem proizvodnje, rad često postaje jednoličan i krajnje ugnjetački. Rad koji je izvor našeg bogatstva često je i fizički iscrpljujući i mentalno dosadan, što je slučaj sa običnim radnikom u fabrici čiji se posao sastoji od rutinskih zadataka, iz dana u dan u istom okruženju.
Klase koje kontrolišu sredstva za materijalnu proizvodnju takođe kontrolišu i sredstva za duhovnu proizvodnju tako da one ne vladaju samo ekonomski, već i tako što plasiraju svoju ideologiju.
I eksploatisana klasa sa organizuje i postaje svesna svojih interesa i tako prelazi iz klase po sebi u klasu za sebe.
Klasna borba se, po Marksu, označava kao glavni mehanizam društvenih promena u obliku društvenih revolucija, kojima se radikalno menja ekonomski, politički i ideološki poredak koji je odgovarao staroj vladajućoj klasi i uspostavlja novi poredak koji odgovara novoj pobedničkoj klasi.

Složenost klasnih sistema

Iako po Marksovoj teoriji u društvu postoje dve glavne klase - oni koji poseduju proizvodna sredstva i oni koji ih ne poseduju, on priznaje da je stvarni sistem klasa složeniji od ovakvog modela. Pored dve osnovne klase postoje, kako Marks ponekad navodi, i prelazne klase. To su klasne grupe preostale iz ranijeg tipa proizvodnog sistema, npr. seljaštvo u modernim društvima.
Marks obrađuje i pitanje rascepa do kojih dolazi u samim klasama. Evo nekoliko primera:
1. U najvišoj klasi ima često konflikta između finansijskih kapitalista (bankara) i industrijskih proizvođača.
2. Postoje i različiti interesi onih u manjim poslovnim poduhvatima i onih koji poseduju velike korporacije ili rukovode njima. Svi oni pripadaju kapitalističkoj klasi, ali politika koja koristi velikom biznisu ne odgovara uvek malim preduzetnicima.
3. Na dnu radničke klase dugoročno nezaposleni žive u gorim uslovima nego većina radnika. Takve grupe često se sastoje od etničkih manjina.
Marksov pojam klase uvodi nas neprestano u objektivno strukturisane ekonomske nejednakosti u društvu. Klase nemaju veze sa onim što ljudi veruju da je njihova pozicija u društvu, već sa objektivnim okolnostima koje jednima dopuštaju da imaju bolji pristup materijalnim resursima, a drugima ne.
Dakle, klase su po marksističkoj tradiciji delatne i konfliktne grupe.
U novije vreme marksističke teorije klasa se proširuju idejom da odnos prema sredstvima za proizvodnju ne podrazumeva samo vlasništvo, već i organizacionu poziciju odnosno kontrolu.
Klasna podela nastaje na osnovu zauzetih protivrečnih klasnih pozicija - pojedinci ne poseduju sredstva za proizvodnju ali učestvuju u njihovoj kontroli ili bar uživaju izvestan stepen samostalnosti unutar radnog procesa. Američki socolog Erik Olin Rajt se smatra vođom neomarksističkog pokreta.

Veberijanska tradicija

Pristup Maksa Vebera teoriji klasa izgrađen je na Marksovoj analizi ali uz određene izmene i razrade. Između te dve teorije postoje dve glavne razlike.
Prvo, iako Veber prihvata Marksovo gledište da se klasa zasniva na objektivno datim ekonomskim uslovima, on smatra da u formiranju klasa veću ulogu igraju raznovrsni ekonomski činioci. Prema Veberu, klasne podele nastaju ne samo usled posedovanja ili neposedovanja sredstava za proizvodnju, već i na osnovu ekonomskih razlika koje nemaju nikakve neposredne veze sa imovinom. Ti elementi naročito obuhvataju stručno znanje, školske i druge kvalifikacije, a to sve utiče na tip radnih mesta koje pojedinci mogu da dobiju. Oni na menadžerskim ili profesionalnim poslovima zarađuju više i imaju povoljnije uslove za rad nego radnici na manuelnim i manje stručnim poslovima. Njihove kvalifikacije - diplome i stečena stručna znanja čine da je njihova vrednost na tržištu veća. I na nižem nivou, visoko kvalifikovani radnici dobijaju veće nadnice nego polukvalifikovani i nekvalifikovani.
Na osnovu vlasništva i tržišnog položaja Veber razlikuje uglavnom tri klase: vlasnike, nevlasnike čija je tržišna pozicija podržana njihovom kvalifikacijom i znajem i one koji mogu prodavati samo svoj rad.
Drugo, Veber osim klase razlikuje još dva osnovna aspekta socijalne stratifikacije. Jedan naziva statusom, a drugi partijom ili interesnom grupom.
Kao novi pravac u Veberijanskoj tradiciji postoji i ”neoveberizam” britanskog autora Frenka Parkina.

Status

Izraz ”status” odnosi se na razlike između društvenih grupa u pogledu časti ili prestiža koje im pripisuju drugi. Statusne različitosti često variraju nezavisno od klasnih podela, a socijalno vrednovanje može biti pozitivno ili negativno. Pozitivno privilegovane statusne grupe uključuju grupacije koje uživaju visok ugled u datom društvenom poretku. Lekari i advokati, na primer, uživaju visok ugled u britanskom društvu. Grupe parija su negativno vrednovane statusne grupe izložene diskriminaciji, tako da su sprečene da koriste prednosti dostupne većini drugih. Jevreji su bili parije kao grupa u srednjovekovnoj Evropi i isključeni iz nekih zanimanja, na primer iz javne službe.
Posedovanje imovine normalno daje visok status, ali postoje i mnogi izuzeci. Izraz ”otmena sirotinja” je jedan primer: u Britaniji ima ljudi iz aristokratskih porodica koji i danas uživaju znatno društveno poštojanje, čak i ako je njihovo bogatstvo nestalo.
I, obrnuto, na ”novi novac” (skorojevićki) se često gleda sa izvesnim prezirom među ustoličenim bogatašima.
I dok je klasa objektivno data, status zavisi od subjektivnih procena društvenih razlika. Klase nastaju na osnovu ekonomskih činilaca povezanih sa imovinom i zaradama; status, međutim određuju različiti stilovi života kojim pojedine grupe žive.

Partija ili interesna grupa

Kako ističe Veber, u modernim društvima stvarane posebnih partija ili interesnih grupa značajan je aspekt moći koji može uticati na stratifikaciju nezavisno od klase i statusa. Tim pojmom obeležava se grupa pojedinaca koji zajedno rade jer su im profesionalni profil, ciljevi i interesi zajednički. Marks je hteo da i statusne razlike i ovakve interesne grupe objasni pomoću pojma klase. Po Veberu ni jedan od tih pojmova ne može se svesti na klasne podele, iako one na njih svakako utiču. Partije mogu biti privlačne i pripadnicima raznih klasa, one se mogu zasnivati na religioznom pripadništvu ili nacionalističkom idealu. Takve interesne grupe, prema tome mogu odražavati kako religiozne tako i klasne različitosti.
Veberovi radovi su značajni jer se njima pokazuje da, pored klase, i druge dimenzije stratifikacije snažno utiču na život ljudi. Mnogi sociolozi smatraju da Veberove šeme nude fleksibilniju i bolje razrađeniju osnovu za analizu stratifikacije no što je to slučaj sa Marksovim.

Beli okovratnici

Početkom 19. veka četiri petine zaposlenog stanovništva u SAD su bili manuelni radnici; do 1870. otprilike samo jedna trećina, a 1940. oko jedna petina pripadala je još uvek toj staroj srednjoj klasi. Mnogi od preostale četiri petine ljudi koji zarađuju za život radeći za 2 ili 3 posto stanovništva koji poseduje 40 ili 50 posto privatnog vlasništva. Među tim uposlenim ljudima bili su i članovi nove srednje klase, ljudi sa belim okovratnicima koji primaju mesečne plate. Za njih, kao i za najamne radnike Amerika je postala zemlja službenika i privatno vlasništvo je izvan njihovog domašaja. Tržište rada, a ne upravljanje vlasništvom određuje njihove izglede da imaju prihode, moć da uživaju prestiž, da steču kvalifikacije i koriste se njima.
Od triju velikih slojeva modernog društva, samo je nova srednja klasa stalno rasla u odnosu na celinu.

Službenici koji sačinjavaju novu srednju klasu ne čine jedinstveni, kompaktni društveni sloj. Oni se nisu pojavili na istom horizontalnom nivou već su izbijali istovremeno na nekoliko nivoa modernog društva; oni kao da formiraju neku novu piramidu unutar celokupne stare društvene piramide. Najveći deo ove klase po prihodima spada u niže srednje kategorije, ali bez obzira kako se procenjuje društveni položaj, vrste ljudi sa belim okovratnicima javljaju se gotovo od vrha do dna modernog društva.
Sloj upravljača bio je izložen manjim promenama tokom ovih decenija i lako je opao, od 14 na 10 posto; mesečno plaćeni stručnjaci kod kojih se primećuju isto tako neznatni usponi i padovi, opali su od 30 na 25 posto nove srednje klase. Najveće promene u ukupnom sastavu su bile relativno opadanje grupe prodavača, koje je bilo najjače izraženo oko 1900. godine - od 44 na 22 posto ukupne nove srednje klase, i stalni porast činovnika - od 12 na 40 posto. Tri najveće grupe profesija u sloju belih okovratnika su: nastavno osoblje, prodavači koji rade u trgovinama i iznad njih, sve vrste službenika. Ove tri grupe sačinjavaju glavni deo belih okovratnika.
Službe belih okovratnika su u datom periodu zapošljavale više nego polovinu članova celokupne američke srednje klase. Između 1870. i 1940. broj belih okovratnika je porastao od 15 na 56 posto srednjih slojeva, dok je stara srednja klasa opala od 85 na 44 posto.
U negativnom smislu, preobražaj srednje klase je kretanje od posedovanja prema neposedovanju, a u pozitivnom smislu to je prelaz od vlasništva na novu osnovu društvenog razvrstavana-zaposlenja. Vrsta i imovno stanje stare srednje klase najbolje se može videti po stanju vlasništva preduzetnika, a nove srednje klase po ekonomiji i sociologiji zaposlenja. Opadanje brojnosti starijih nezavisnih sektora srednje klase vezuje se uz centralizaciju vlasništva; brojni porast novih službenika sa mesečnim platama rezultat je industrijskih mehanizama koji su učinili da se pojave zanimanja nove srednje klase.

Koreni ideje o vladajućoj eliti

Elita (lat. eligere - izabrati) ne može biti naprosto shvaćena kao posebna vrsta klase. Ona može predstavljati deo klase odnosno ona se može odnositi na dve ili više klasa koje konstituišu elitu u društvu tako da ovaj termin treba da označi najviše rangirane slojeve neke date društvene jedinice, bilo klase ili celokupnog društva, rangirane po nekom izabranom kriterijumu za koga se najčešće uzima moć, osim ako u konkretnom slučaju nije drugačije označeno. U tom značenju i P. Toens određuje elitu kao relativno malu grupu koja, legitimno ili ne, vrši vlast nad ostalim grupama sa kojima može da uspostavlja različite veze i odnose.
Ideja o podeli društva na elitu i masu je prvi put data u svom razvijenom obliku u delu Vilfreda Pareta (1848-1923) i Gaetana Moske (1858-1941). U literaturi se obično polazi od stava da je Pareto prvi formulisao teoriju elita kao naučnu teoriju. U njegovom opštem pogledu na društvenu strukturu mogu se izdvojiti dve glavne kategorije ljudi: elita-viši sloj i neelita(masa) - niži sloj društva.
P. Toens nastupa znatno uže od Pareta naglašavajući da elite smatraju da poseduju izvesnu duhovnu superiornost, ali to ne znači da im je ona i uvažena od drugih. S druge strane elite postavljaju sebi zahtev za promenom ili zaštitom specifičnog društvenog poretka. Dakle funkcija elite je povezana sa osvajanjem ili podržavanjem vlasti.
Veza superiornosti i moći ima prvorazredan značaj kod Pareta, međutim, kao činjenica drugostepenog značaja ona je prisutna kod svih značajnijih analitičara i teoretičara elite.
Paretova elita nije jedinstven sloj već se deli na dva dela: vladajuću i nevladajuću elitu, pri čemu se za kriterijum podele uzima učešće u vršenju političke vlasti.

Sociološko određenje elite

U najširem značenju rečju elita označavaju se svi oni pojedinci koji se ističu u obavljanju neke delatnosti u društvu, bilo da to postižu nekim svojim sposobnostima (npr. intelektualna ili sportska elita) ili zato što raspolažu većom društvenom moći, pri čemu je posedovanje određenih sposobnosti od drugorazrednog značaja (politička, ekonomska ili vojna elita). Naravno, ovo određenje ne isključuje prisustvo odgovarajućih znanja i sposobnosti za vršenje funkcija pomenutih elita.
Gledano iz ove perspektive u istoriji teorije elita je moguće razlikovati dva generalna pristupa:
1. Stariji, (Pareto, Moska) koji je individualistički i po njemu se elite određuju saglasno individualnim sposobnostima svojih članova (preduzetnička sposobnost, mogućnost da organizuju) i ovaj pristup uglavnom vodi psihologističkoj (zastareloj) interpretaciji društvenog života.
2. Pozicioni, koji je podeljen na dve grupe:
(1) prva, kada je vrh institucionalnih položaja određen kao kriterijum koji odvaja članove elite od ostatka društva.
(2) druga, najčešća, gde sposobnost delovanja predstavlja osnovu za definisanje elite.

Glavni problem u prvom pristupu je pre empirijske nego teorijske prirode i ovaj pristup može poslužiti prilikom opisivanja konkretnih mehanizama formiranja i ponašanja elite, ali ne može dati odgovore na pitanja formiranja i reprodukcije društvenih institucija s obzirom da su one proizvod kompleksnih društvenih odnosa.
Principijelnu teškoću pozicionog pristupa u teoriji elite predstavlja sadržaj pojma moći. Eva Ecioni-Halevi pokušava da prevlada ovu teškoću. Njena analiza počinje standardnom odredbom da se elita razlikuje od ostatka društva po stepenu moći i uticaja. Takođe daje i precizniju odredbu po kojoj eliti pripadaju oni koji (čak i unutar sopstvenih klasa) imaju veći udeo aktivne kontrole nad organizaciono-administrativnim izvorima moći ili mogu imati veći udeo u resursima kao što su znanje, ambicija, harizma, vreme, motivacija, energija. U svakom slučaju, to su pojedinci unutar svake klase koji, na osnovu tih resursa, imaju sposobnost i spremnost da se zauzmu u izvesnim akcijama koje su od šireg značaja i koje vrše uticaj na društvo.
U ovoj odredbi su važna tri elementa:
1. Moć je određena kao kontrola nad resursima (fizička prinuda, organizaciono-administrativna, simbolička, materijalno-ekonomska, individualno-psihološka). S obzirom da je krenula od generalnog koncepta moći, nije čudno da se u njenoj definiciji nalaze zajedno individualistički (ambicija, harizma, motivacija) i pozicioni pristup.
2. Drugi element navedene definicije uvodi akciju kao specifičnu karakteristiku članova elite. Teoretičari elite su uvek bili usmereni na akciju kao ključnu odredbu elite. Ecioni-Halevi ovde opet meša pomenuta dva pristupa: akcija nije primarno rezultat nečije spremnosti, ona je nužno posledica pozicije koju članovi elite zauzimaju (resursi ne mogu biti reprodukovani, akumulirani bez akcije). Ona smatra da klasa ne može aktivno delovati dok elita može. Razlog tome je u konceptu akcije: ”da bi se izvela akcija potrebno je doneti odluku, najmanje što je potrebno je da pokušaj treba da bude izvršen”. To je iznenađujuće ograničena koncepcija, govor o izvršavanju je tautološki s obzirom da izvršavanje podrazumeva proces akcije. Postulirati odlučivanje kao fundamentalni princip izgleda mnogo prikladnije teoriji organizacije nego globalnoj teoriji društvenog sistema i društvene promene.
3. Elite su gornji delovi društvenih klasa (čini se da je na taj način stari problem redukovanja ostatka društva na masu rešen). Rezultat ove solucije je da spaja dva tradicionalno suprotstavljena pristupa - teoriju klasa i teoriju elite. U nameri da spoji ova gledišta ona uopšteno određuje klase kao grupe koje se međusobno razlikuju po stepenu u kom one poseduju i kontrolišu različite resurse od kojih su najznačajniji materijalni resursi.
Problem ove definicije je u tome što je ona gradaciona (stepen podrazumeva kvantitativnu nejednakost) tako da ispušta ključna mesta ove teorije klasa u interpretaciji međuklasnih odnosa kao u osnovi konfliktnih odnosa.
Pod vladajućom elitom se najčešće podrazumeva samosvesna organizovana manjina koja vlada društvom. Svaki koncept strukture društva koji podrazumeva ovakvu elitu mora nasuprot njoj imati neorganizovananu većinu stanovništva nekog društva - masu sa veoma malo uticaja i moći u društvu i podložnu manipulaciji.
Elita je grupa koja zauzima vrh socijalne piramide i subjekt društvenog života koji uspostavlja potpunu kontrolu nad svim društvenim tokovima. Elita nastoji da uguši svako organizovano javno mišljenje i organizovan klasni pokret koji ima za cilj promenu postojećeg stanja. Drugim rečima elita ne može bez mase. Elita i masa su komplementarni pojmovi.
Elita je radi sopstvenog opstanka na vlasti prinuđena da razvija svoju specifičnu ”stratešku ideologiju”, teorijski sistem ideja kojima se formulišu osnovne društvene vrednosti, kanališu globalna stremljenja društva i formulišu strateški interesi, odnosno opravdava sopstvena vladavina.
Da bi održale svoje pozicije, elite pokušavaju da kontrolišu informacije. U nedemokratskim diktatorskim režimima postoji stalna pretnja silom, jer vladajuća elita-vlastodršci mogu hapsiti novinare za objavljivanje članaka koji im nisu po volji. U nedostatku takve sile, vladajuće elite u demokratijama manipulišu medijima selektivnim objavljivanjem informacija i zabranom emitovanja nekih informacija ”radi ugrožavanja državne bezbednosti”.
Elite se u ove svrhe koriste i novim tehnologijama. Telefoni mogu postati mikrofoni za prisluškivanje čak i kada se ne koriste. Specijalni uređaji mogu pročitati celokupne sadržaje hard diskova kompjutera u sekundi, bez ostavljanja ikakvog traga. Sistemi za prepoznavanje lica ljudi, predstavljeni na 35. finalu Super Bowl-a na Floridi, mogu da skeniraju hiljade ljudi, trenutno povezujući rezultate sa digitalizovanim fajlovima osoba. Sa svim ovim uređajima elita može da prati život građana, bez upozorenja da ih neko posmatra.
Nove tehnologije su u ovom slučaju mač sa dve oštrice. Iako vladajućim elitama daju mogućnost da posmatraju građane, takođe one sve više otežavaju kontrolu informacija. Njihov razvoj koji uključuje satelitske komunikacije, e-mail poštu i elektronsko bankarstvo ne poznaje državne granice. Bez obzira na to da li se vladinim službenicima to sviđa, ili ne, informacije koje se prenose preko Interneta obilaze oko sveta za sekund. Korisnici interneta takođe imaju besplatan pristup PGP-u (Pretty Good Privacy), kodu koga ni jedna vlada nije u mogućnosti da probije.
Samoregrutacija elite je proces kojim se pripadnici bogatih i moćnih grupacija odabiru među decom onih koji već pripadaju tim strukturama.
Vladajuće elite su malobrojne, kompaktne i homogene grupe nosilaca vrhunskih upravljačkih položaja u društvu koje kontrolišu masu. One aktivno dominiraju celokupnim društvom, koristeči se sredstvima moći, svesno stvaraju i šire prihvatljive mitove i stereotipe čiji je cilj racionalizacija njihove moći i vlasti, kanališu protok informacija i diktiraju društvene vrednosti putem masovnih medija, obrazovnog sistema i drugih oblika javnog delovanja.

Zaključak

Za pisanje seminarskog rada sa ovom tematikom opredelio sam se jer pojmovi klasa i elita prate čovečanstvo od nastanka pa do danas. Oni u svojoj univerzalnosti nemaju granice, sa njima se možemo sresti u svako vreme i na svakom mestu. Ljudi jednostavno nisu jednaki, društveni egalitarizam u praksi ne postoji. Kao srpsko društvo 21. veka moramo shvatiti da se tekovine relativnog blagostanja u razvijenim zemljama sveta upravo zasnivaju na nejednakosti. Dugo smo bili obmanjivani slikom socijalizma, društva u kome je vođa prvi među jednakima, dok za to vreme ti isti korifeji svoju partijsku i državnu vlast (koja je izjednačena) koriste za sopstveno bogaćenje. I time, naravno, produbljuju klasne razlike u ″idealnom″ i ″beskonfliktnom društvu″.
Podela društva na klase prati svakog pojedinca tokom celog života. Iako su šanse da se klasni položaj promeni danas veće nego u istorijskim periodima koji su pratili sisteme kasta i staleža, ipak postoji znatna verovatnoća da se pojedinac, čiji su roditelji državni činovnici, i sam po završetku školovanja zaposli u državnoj administraciji. To su neki prirodni zakoni koji se ponavljaju i predstavljaju zaostavštinu istorije. Jer, dete koje je od malena dolazeći na posao svojih roditelja osećalo lagodnost i udobnost rada u ustanovama, znaće da prepozna rizik koji u sebi nosi privatni sektor. Ali, upravo je ovaj rizik i preduzetnički duh doveo do velike akumulacije bogatstva u rukama savremene aristokratije. Sa druge strane, i obrazovanje čini značajan faktor u klasnom raslojavanju.
Jer učenik koji potiče iz radničke porodice neće imati istu šansu da upiše fakultet u kategoriji samofinansirajućih studenata kao onaj koji je iz dobrostojeće porodice.
Sa druge strane, status lekara i advokata, koji je, kao i u Britaniji, kod nas veoma izražen, igra veliku ulogu u društvenom životu tih ljudi. Jer, njih ostali ljudi više ne posmatraju kao dobre ili loše ljude, sa manama i vrlinama, različitom spremnošću da pomognu drugima, već kao ″one doktore, ili one advokate″. Čak im i imena ne znaju, ali znaju šta su po profesiji. A da ne govorimo o Veberovskim statusnim grupama, ili lobi grupama koje se kod nas svakodnevno pominju u štampi, pod naslovima: ″Lobi grupa kontroliše Srbiju, donosi zakone u Skupštini, ruši Vlade i pravi nove koalicije″. Sve su ovo stvari vezane za klasno raslojavanje sa kojima se možemo sresti na svakom koraku.
Političke, estradne, biznis, kriminalne i ostale elite su takođe veoma prisutne u društvenom životu. Njihovi pripadnici, zbog svoje društvene moći, bivaju staklenim zvonima izdvojeni od nas ostalih, običnih smrtnika, ili mase. O tome koliko je ovaj sociološki termin retrogradan za društvo govori samoregrutacija elite, gde se, kao u patrijarhalno doba, pripadnici VIP slojeva međusobno venčavaju i time kvalitativno i kvantitativno pospešuju i oplemenjuju svoje porodice. Sa druge strane, ovi ljudi postaju idoli i ideali masa, simboli obožavanja. To može preći i u bolest. Na primer, koliko je obožavalaca nekog muzičara ili benda izvršilo samoubistvo zbog njihove odluke da otkažu koncert. To sve govori koliko moderno društvo u suštini, i nije dosta demokratičnije od robovlasničkog poretka


LITERATURA:

1. Uvod u sociologiju organizacije, prof. dr Slobodan Miladinović, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2003.
2. Sociologija, Entoni Gidens, CID, Podgorica, 1998.
3. Sociologija: Teme i perspektive, Michael Haralambos, Martin Holborn, Golden marketing, Zagreb, 2002.
4. Bijeli okovratnik, Rajt Mils, Naprijed, Zagreb, 1979.
5. Sociologija za III razred stručnih škola i IV razred gimnazije, dr Milovan Mitrović, dr Sreten Petrović, ZUNS, Beograd, 2003.
6. Sociology: a down-to-earth approach, James M. Heslin, www.ablongman.com/heslin6e, 2003.

PROČITAJ / PREUZMI I DRUGE SEMINARSKE RADOVE IZ OBLASTI:
ASTRONOMIJA | BANKARSTVO I MONETARNA EKONOMIJA | BIOLOGIJA | EKONOMIJA | ELEKTRONIKA | ELEKTRONSKO POSLOVANJE | EKOLOGIJA - EKOLOŠKI MENADŽMENT | FILOZOFIJA | FINANSIJE |  FINANSIJSKA TRŽIŠTA I BERZANSKI    MENADŽMENT | FINANSIJSKI MENADŽMENT | FISKALNA EKONOMIJA | FIZIKA | GEOGRAFIJA | HEMIJA I INFORMACIONI SISTEMI | INFORMATIKA | INTERNET - WEB | ISTORIJA | JAVNE FINANSIJE | KOMUNIKOLOGIJA - KOMUNIKACIJE | KRIMINOLOGIJA | KNJIŽEVNOST I JEZIK | LOGISTIKA | LOGOPEDIJA | LJUDSKI RESURSI | MAKROEKONOMIJA | MARKETING | MATEMATIKA | MEDICINA | MEDJUNARODNA EKONOMIJA | MENADŽMENT | MIKROEKONOMIJA | MULTIMEDIJA | ODNOSI SA JAVNOŠĆU |  OPERATIVNI I STRATEGIJSKI    MENADŽMENT | OSNOVI MENADŽMENTA | OSNOVI EKONOMIJE | OSIGURANJE | PARAPSIHOLOGIJA | PEDAGOGIJA | POLITIČKE NAUKE | POLJOPRIVREDA | POSLOVNA EKONOMIJA | POSLOVNA ETIKA | PRAVO | PRAVO EVROPSKE UNIJE | PREDUZETNIŠTVO | PRIVREDNI SISTEMI | PROIZVODNI I USLUŽNI MENADŽMENT | PROGRAMIRANJE | PSIHOLOGIJA | PSIHIJATRIJA / PSIHOPATOLOGIJA | RAČUNOVODSTVO | RELIGIJA | SOCIOLOGIJA |  SPOLJNOTRGOVINSKO I DEVIZNO POSLOVANJE | SPORT - MENADŽMENT U SPORTU | STATISTIKA | TEHNOLOŠKI SISTEMI | TURIZMOLOGIJA | UPRAVLJANJE KVALITETOM | UPRAVLJANJE PROMENAMA | VETERINA | ŽURNALISTIKA - NOVINARSTVO

preuzmi seminarski rad u wordu » » » 

Besplatni Seminarski Radovi